Glavna uprava Hanbana (Confucius Institute) Univerzitet u Beogradu Univerzitet u Pekingu

ULOGA I ZNAČAJ KULTURNIH SADRŽAJA U UČENJU KINESKOG PISMA

 

Da, iskra je svjetlost porodila,

okean su kaplje sastavile

                                                                                                                        Njegoš

 

                                                                                                Put od hiljadu lija,

                                                                                         započinje prvim korakom

                                                                                                                             Lao Ci

 

1.

Esencijalna ljudskost je slična za sve ljude na našoj planeti: komuniciramo jedni sa drugima, imamo potrebe za hranom, seksom, vodom, snom. Ali iza te sličnosti stoje i bitne razlike: govorimo različite jezike, jedemo različitu hranu, na seks gledamo drugim očima i, uglavnom, sanjamo različite snove. To što nas čini različitim u odnosu na druge, to su kulturne razlike.[1] Svaki čovek koji živi, kreator je i prenosilac kulture. Sva kretanja ljudskih bića u prostoru i vremenu imaju kulturno značenje i efekte. Svaki čovek je u izvesnim aspektima:

  1. a) kao i svi drugi ljudi (biološko biće)
  2. b) kao neki drugi ljudi (društveno biće)
  3. c) ne liči ni na jednog drugog čoveka (individualno, kreativno biće)

Suštinska odlika kulture jeste da se ona uči i prenosi sa generacije na generaciju. Jezik, možda najvažniji segment kulture, jeste simbolička forma komunikacije, sa njim se kultura najčešće prenosi.

 

Pa šta je onda „kultura“?[2] Većina se slaže da je kultura mišljenje, ponašanje, jezici, običaji, stvari koje proizvodimo i način na kojih ih proizvodimo. Očigledno da je reč kultura veoma neodređen termin. On ulazi u polja: lingvistike, politike, ekonomije, društva, psihologije, religije, nacije, rase. Šta se dešava kada se ljudi iz različitih kultura nađu zajedno i pokušaju da izraze ideje, osećanja i podele informacije o sebi i svetu? Tog trenutka započinje ono što zovemo „kulturna komunikacija“. Možemo reći da komunikacija i kultura uvek idu zajedno. Gde ima neke komunikacije ima i neke kulture. Komunikacija je uvek kulturno uslovljena. Nije dovoljno samo razumeti obrasce, norme i vrednosti druge kulture, već je nužno i respektovati ih i prihvatati kao jednako vredne.

 

Zanimljivo je da smo svi mi mnogo više nego što je to naša kultura. Svako ljudsko biće je neponovljivo. Svakoga su oblikovali raznoliki faktori, a kultura je samo jedan od njih. Tu su u igri i genetski materijal, pol, godine starosti, socijalna grupa kojoj pripadamo, itd. Jedan od najznačajnijih momenata u oblikovanju i određenju našeg bića, i pokazatelj šta je to kod nas „mnogo više“ od kulture, jeste civilizacija kojoj neizostavno pripadamo. Civilizacijski kontekst čine: religija, kultura, tradicija, društvena praksa, sve kognitivne ili umetničke aktivnosti, ili jednom rečju – postojeća realnost. Civilizacijske razlike se mogu videti i imenovati kao: „forme života“, „jezičke igre“ i „različiti svetovi“. Međucivilizacijski susret, kao i susret kultura,  podrazumeva komunikaciju i dijalog. Na samom početku civilizacijske razlike su jasno ispoljene u tri ravni: 1. ambijent – vreme i prostor[3]; 2. napetost – individua i zajednica i 3. duhovnost –  oblikovana odnosom čoveka prema prirodi i kosmosu.  U temelju svake civilizacijske matrice stoji njen mit. On je „stvar koja se nikada nije desila ali uvek jeste“[4].   Mit ima svoju sopstvenu realnost i emocije, on nosi transcedentno-ontološku strukturu univerzuma; uvek je kontekstualan. Mitovi su retko lokalizovani u prostoru i gotovo nikad nisu integrisani u vremenu i istoriji. Mitovi ne zaustavljaju već otvaraju i podstiču ljudsku inicijativu i kreativnost.

Govoriti o dijalogu civilizacija, ne znači govoriti o „pregovaranju“ ili „polemici“, jer i u jednom i u drugom potencijalno postoji interes da se sagovornik „porazi“, da mu se nanese neka šteta. Dijalog civilizacija[5] je traganje za istinom postojanja. Traži se „svetlo“ kroz izgovorene reči (logos, dao) i uvek se cilja na suštinu stvari. Jezik ne samo da „otvara“ stvari za naše prisustvo, već on upućuje na nešto što je izvan jezika, na ono što čini „temelj svake civilizacije“.

 

2.

Kada kažemo da su kineski karakteri temelj kineske civilizacije, i da bez njih ništa što je kinesko ne bi  bilo kinesko, mi nedvosmisleno ciljamo na ono “nešto” što je izvan jezika. Na ovoj tački se susreće sva lepota i teškoća učenja kineskih karaktera. Njih nije dovoljno samo tehnički objasniti kroz strukturu ispisa, oni su daleko više “ono nešto” što ispis sabran u kineskom karakteru nosi kao “poruku”, “povest”, “informaciju” o civilizaciji koju treba razumeti, sa kojom treba uspostaviti dijalog. Zato je neophodno na početku, da bi slušaoci razumeli prave dimenzije prirode kineskog pisma, za svaki kineski karakter ispričati “priču”. Ona ne sme biti ni previše “naučno utemeljena”, jer bi kao takva opteretila i udaljila početnike od kineskog pisma, ali ni previše slobodna od osnovnih pretpostavki naučnog pristupa, jer bi se onda uništio svaki pokušaj utemeljenja pisma.

 

Ima naučnika koji cene da je sistem kineskih karaktera otelotvoreni i metaforični konceptualni sistem. Funkcija i svrha kreiranja kineskih karaktera, strukturalno i semantički, jeste u ikoničkom opisivanju i rekonstruisanju kineske kulture, kineskog uma i kineskog društva; u krajnjoj liniji, razumeti kineske karaktere i pismo znači razumeti kineski svet.

 

 Kineski piktografi, od kojih su se kasnije razvili kineski karakteri, pokazuju da se svet iskušavao, razumevao i konceptuelizovao kroz vizuelnu metaforizaciju. Kineski karakteri su jedinstven konceptualni sistem. U tom kontekstu, piktografi su direktan rezultat ljudske vizije koja je više intuitivna i automatska tvorevina, nego rezultat nekog promišljenog i naknadno osmišljenog znanja. Svet se za kineske pretke razumevao i kušao kroz njegovu konceptualizaciju putem “slika”, za to se koristio karakter sjang象 (xiang), koji je nosio značenje: slike, simboli, oblici, pojave stvari. Da bi se razumeo svet predaka, da bi se shvatilo bogato nasleđe mudrih uvida i znanja, univerzum ima slike. Slike nebesa su date kroz: Sunce, Mesec, zvezde, planete; zemlja ima slike u oblicima kao što su: planine, reke, drveće, ljudi i životinje. I simboli i oblici postaju slike ili simboli zato što su vidljivi; pre nego se stekne moć transformacije i promene sveta, moraju se razumeti simboli nebesa i oblici zemlje. Nebeska i zemaljska obličja i slike su se u kineskom nazivali sjang象. Za Lao Cija, ako “zgrabimo”, “ovladamo” najvećom slikom (da sjang), a to je “dao Vaseljene”, sve pod nebesima postaje naše. Tako se za Kineze sjang 象javlja kao izuzetno značajno u ljudskom iskušavanju, razumevanju i konceptualizovanju sveta. U kineskom jeziku imamo izreku, koju vi sigurno znate: “guan vu ću sjang, sjun sjang guan ji” “观物取象, 寻象观义”, u slobodnom prevodu: “posmatrajući sve stvari pod nebesima, mi dolazimo do njihovih slika /njihovog lika/; ovladavanjem slikama /likom svih stvari/ mi smo u stanju da spoznamo njihov smisao”. Ovde vredi izdvojiti ključne reči koje otvaraju karakter “sjang-slika” za nas, a to su “sjang-izgled, lik- 相” i “sjang-misliti, želeti, čeznuti – 想”. Proces svojevrsne konceptuelizacije kroz ikoničnu ili vizuelnu metaforu, u stvari leži i u oblikovanju i kompoziciji kineskih karaktera. Ako pažljivije pogledamo, “gledanje stvari” koje vodi do obilka i lika stvari u svetu jeste slika “oka” (odnosno osobe) koja pažljivo posmatra “drvo”, to je strukturalno karakter sjang, sastavljen od “oka” 目i “drveta” 木. Ako ovome pridružimo i “srce”, “um” ili “dušu” predstavljenu karakterom sin心, koji upućuje na promišljanje, osećanja i emocije, dobijamo karakter sjang想, koji je u značenju “misliti”, “želeti”, “žudeti”, “čeznuti”. Što je, u stvari, proces vizualizacije i promišljanja slika “uma”, “duše”, “srca”. U osnovi nastoji se zadobiti smisao onoga šta su “oblici” Neba i Zemlje. Kineski karakteri, odnosno pismo, odgovori su na ovaj iskonski poriv sadržan u najdubljim delovima ljudskih bića: doći do smisla postijanja!  O ovome govore karakteri sjang- slike, simboli, oblici, pojave stvari – , sjang-izgled, lik- , i “sjang-misliti, želeti, čeznuti – .

 

Na osnovu mog dugogodišnjeg iskustva u podučavanju kineskog pisma, početak uvođenja studenata u svet kineskih karaktera, podrazumeva određenu vrstu otvorenosti za neobičnost kineskog pisma i njegovu mitsku, religioznu, umetničku i filozofsku  dimenziju. Polazeći od prvih “slika” – piktografa, piktograma, logograma, preko karaktera asocijativnog slaganja, do ideograma – složenih struktura kineskog pisma, polaznici se uvode u svet koji obuhvata gotovo sve pretpostavke razumevanja kineske kulture. Sami potezi, koji su svedeni na linije i tačke, govore o izvornom crtežu. Svaki ispisani karakter jeste određeno stanje duha u kontekstu sabrane energije koja se manifestuje kroz oblik i snagu ispisa. Potezi u karakteru se neprekidno smenjuju u različitim pravcima. Za ispis kineskog karaktera je veoma važna imaginacija, jer se od njenih niti od svih kretanja pravi jedinstven potez. Kineski karakteri se pišu u zamišljenom kvadratu, koji je kao organska celina ambijentalnog tipa. Nenad Burgić, u svojoj knjizi Kineska kaligrafija uočava važnu osobenost kineskog karaktera: ” Dobro napisan karakter je mali esej koji ima razvijene sve forme razmišljanja i doživljaja sveta. U njega se unose tajne kaligrafskog izražavanja i prikrivena snaga duha koja vlada radom.
 
Kinezi u kaligrafiji traže neizveštačenost
.”[6]

Prirodnost ispisa podrazumeva da onaj ko piše kineski karakter oslobodi svaki potez od vulgarnosti i preteranosti, i da kroz njih izrazi skromnost, nenametljivost, spontanost i slobodu.

Da se vratimo našoj temi. Najbolje je kroz nekoliko primera pokazati vezu koja postoji između kulturnih sadržaja i kineskog pisma:

  1. hao;

na prvom času kineskog jezika uči se pozdrav “ni  hao!”. Ali kako razumeti ovo “hao“? U piktografskom smislu imamo vezu “žene”, “majke” i “deteta”. Svi sigurno znate da se ovaj sklop koji se danas kao karakter izgovara u trećem tonu, nekada izgovarao u četvrtom tonu i bio je u značenju “ljubav”. Najizvornija slika, ideja, misao, vizija “ljubavi”, za Kineze je bila veza majke-žene i deteta. Međutim, danas je ovaj karakter u značenju “dobro”. Šta je to za one koji su uneli ovu promenu u čitanje i smisao “hao” bilo “dobro”. Na ovom mestu vredi uvesti “kulturološku” dimenziju objašnjenja kineskog karaktera. Naime, u jednom periodu kineske istorije, verovatno u vremenu kada je matrijarhat izgubio dominantno mesto u društvenim zajednicama Kine, karakter “hao” se počeo objašnjavati na poseban način: “dobro je imati ženu koja će ti roditi dete”, tako se produžava vrsta, porodična loza, klan. U ovom kontekstu “ljubav oličena u vezi žene i deteta” se zamenila konvencionalnim pravilom patrijarhalnog tipa, gde se na ženu gledalo kao na “nekoga” čiji je zadatak bio da rađa decu. Tako se  “dobro” za Kineze u određenom trenutku vezalo za “porodicu”, “rađanje”, “produžetak porodične loze”. Ako imamo na umu značaj kulta predaka za kinesku sliku sveta, jasno je da bez “dece” nije moguće uspostaviti ni horizontalnu ni vertikalnu osu društvene i porodične uređenosti. Da li je bilo bitno da se ta žena iz karaktera “hao“”voli”? Da li je bilo bitno da se za to “dete” odrede posebni uslovi ulaska u svet? Za ovu priču o “dobrom” to nije bilo važno. Važno je bilo da oni budu “zdravi” i da se vrteška životnog poigravanja nastavi. Ako ponovo pogledamo izraz “ni hao“, on bi se na osnovu ovako sročene priče o karakteru “hao” mogao razumeti na ovaj način: “ni” je u značenju “ti”, a “hao” je u značenju “dobro”, to je jasno; ali kada se ova kombinacija prevede kao pozdrav “zdravo” (bukvalno bi to ovako trebalo opisati: ti /po principima/ “dobrog” /koje kaže da je osnovno da imaš ženu koja će ti roditi dete/ živiš- to je zdravo), onda je neophodno reći i ono što se u samom ispisu karaktera ne vidi, ono što se  “kulturno i civilizacijski” podrazumeva. Da li na ovaj način, kada uče kineski karakter “hao“, razmišljaju Kinezi? Odgovor je – ne. Ali za razliku od stranaca koji nemaju nikakvo predznanje o kineskoj civilizacijskoj matrici, Kinezi se rađaju i odrastaju u ambijentu koji je natopljen mirisima, ukusima i bojama “dobrog”, “zdravog” života koji se zasniva na “kineskim temeljima”. Njima nije potrebno neko posebno objašnjenje za karakter “hao“, jer oni sa prvim dahom dišu “hao“, ali je nama, koji tek ulazimo u kineski svet, neophodno objasniti šta ovo “hao” zapravo znači u lingvističkom i civilizacijskom smislu.

  1. đije i mei

karakter đijeje u značenju “starija sestra”. Strukturalno, sastavljen je iz dva dela, od “žene” i piktografa koji slika “muški polni organ”. Zašto to nosi značenje “starija sestra”? U strukturi kineske porodice vodilo se i vodi strogo računa o hijerarhijskoj liniji međuljudskih odnosa. Ukoliko je porodica imala više ćerki, udavala se prvo ona koja je bila starija. Poznato je da je Konfucijev otac koji se po drugi put oženio, i to sa najmlađom ćerkom porodice Jen, imao velikih problema da ozakoni brak, koji se po nepisanim običajnim normama ondašnjeg društva smatrao kao “divlji”, “nezakonit”. Razlog za to je bio dvojak: jedan, što je imao preko šezdeset pet godina, a drugi što je oženio najmlađu ćerku porodice Jen.  Treba istaći da ovde nije bitna razlika u godinama supružnika, već godine starosti muškarca i činjenica da se udala ćerka koja je bila “mlađa” i kojoj, po običajnom pravu, nije bilo “vreme”. U ovom kontekstu “starija ćerka” je ta koja prvo prilazi “muškarcu” koji je simbolično, u strukturi kineskog karaktera, predstavljen muškim polnim organom. A mlađa sestra? Kada pogledamo karakter za mlađu sestru, vidimo da je strukturalno sastavljen iz dva dela: piktografa za “ženu” i negacije “ne, nije”. Mlađa sestra, dakle, još nije “stasala” da postane žena. Otuda je njeno mesto, po sledu stvari, iza starije sestre.

 
3.  vang
 

Ima kineskih karaktera, koji se po principu asocijativnog slaganja, daju razumeti bez većih problema. Jedan od njih je i karakter “vang”, u značenju “zaboraviti”. Strukturalno on je sastavljen od dva dela: vang ima značenje “umreti”, “zakloniti se”, “nestati”, “sakriti se”; i sin koje je u značenju “srce”, “um”, “duša”, “duh”, “emocija”. Šta je onda “zaborav” za Kineze od trenutka kada se ova struktura karaktera vang ustalila? Pa to je ono što ostaje u nama kada određeni sadržaji “srca”, “uma”, “duše”, “duha”, “emocija” iz nekih razloga “umru”, kada ih nešto “zakloni”, tako da se oni više ne vide, kada “nestanu”, kada se “sakriju”, na neki način pritaje, tako da se čini da ih više nigde nema, u tom trenutku smo “zaboravili” da oni postoje, da ih imamo i da su u nama. Struktura ovog karaktera ukazuje i na još jednu dimenziju zaborava, on je tesno vezan sa aktivnostima sin – “srca”, “uma”, “duše”. Zaborav je stvar određena, prouzrokovana, proizvedena od strane sin; ukoliko se takvo stanje želi ukloniti, ukoliko se zaboravljeno želi ponovo dozvati da se javi, moramo opet pokrenuti sin, ali tako da se duboko zagledamo i zamislimo nad stvarima našeg sveta – o tome govori, ranije već pomenuti karakter, “sjang – misliti, želeti, čeznuti – 想”. Izraz “vosjangćilaile” 我想起来了kaže da smo se setili zaboravljenog; kaže da se ono “prikriveno”, “naizgled beživotno”, “ono za šta se verovalo da ga nema”, ponovo “otkrilo”, “oživelo” i “javilo”. Svako sećanje računa sa zaboravom i sa intezivnim promišljanjem, željom i čežnjom za onim što je prošlo.

  1. sje

Po sličnom principu asocijativnog slaganja je sastavljen i karakter sje, koji danas gradi reč “sjesje” – “hvala”. Strukturalno se da razložiti na tri dela: “reči”, “telo” i “znak za meru”-cun. Kako je moguće ovo uvezati u “priču” koja će nas dovesti do značenja “hvala”. Ako uzmemo u obzir osnovne principe drevnih filozofa, koji su i na Istoku i na Zapadu osećanje prave mere, srednjeg puta, “odmerenosti u skladu sa prirodom čoveka”, cenili kao najznačajnije u njegovom prilaženju svetu i ljudima, kineski karakter se da ovako opisati: “hvala” jeste kada nekome damo sve reči kojima raspolažemo, celo naše telo, ali uz osećanje prave mere; tako izrečeno ili gestom pokazano ponašanje, za Kineze je značilo “hvala”.

 

  1. 知音 džijin

Zanimljivost kineskog pisma ogleda se i u oblikovanju izraza-reči, sa kojima je najlakše doći do punog smisla onoga što se htelo reći. Tako se u strukturi izraza-reči “džijin” nalaze dva karaktera: “znati”, “poznavati” i “muzika”, “zvuk”.  Znati je slika “strele koja pogađa središte mete”, to je ulazak u suštinu, u centar, u srž stvari. Muzika je “stajanje u svetlosti Sunca”, ona je “ono” što nam unosi “svetlo”, “što nas greje”, “što nam život čini prihvatljivim i mogućim”. Ako sa ovako sročenim objašnjenima pristupimo strukturi reči džijin, lako je razumeti zašto su se ova dva kineska karaktera našla u vezi koja izražava smisao “bliski prijatelj”. Kažu da je jednom živeo čovek koji je majstorski svirao kineski instrument gućin; imao je prijatelja koji je često dolazio kod njega i koji je sa uživanjem slušao i “razumeo” muziku koju je on svirao. Kažu da nisu puno pričali. Jedan bi svirao, a drugi slušao; u tom skladnom razumevanju, proticali su dani njihovih susreta. Jednoga dana, čovek koji je “znao” da sluša, nije došao u dogovoreno vreme. Posle nekoliko dana do majstora gućina je došla vest da mu je prijatelj preminuo. Čim je to čuo, majstor na isntrumentu gućin je uzeo svoj instrument, pokidao sve žice na njemu i zarekao se da više nikada neće svirati. Kombinacija karaktera džijin, bukvalno prevedena znači “znati muziku”; a muzika je muzika samo ukoliko postoji neko ko “razume”, “poznaje”, “sluša” muziku naše “duše”, “srca”. To jeste “blizak prijatelj”, to je onaj ili ona ko razume harmonije i sazvučja naše duše, to je onaj ili ona za čiju “blizinu” nije potrebno ništa više do tanane vibracije naše duše/srca, koje se duboko “razumeju” i sa kojima život jedino i ima smisla.

 

3.

Kineski karakteri su neodvojivi deo kineske slike sveta. Oni su ono najdragocenije sabrano kroz igru tački i linija, koji u određenom ritmu poigravaju ostavljajući trag tuša na pirinčanom papiru. U kineskim karakterima krije se celokupna civilizacijska matrica Kine, ovladavanje njihovim ispisom, strukturom i prirodom, najbolji je put ka kineskoj duhovnosti. To je razlog što je kaligrafija najcenjenija umetnost u Kini, i što se veruje da želje ispisane kineskim karakterima i predate plamenu vatre, imaju moć da “željeno” prenesu u “druge svetove”. Ono što oni nose nisu pojavno ispisa, već “poruke” koje idu iza ili izvan svakog jezika i pisma.

 

Za svakog ko želi da nauči kineski jezik, najteži je zadatak ovladavanje kineskim karakterima. Jedan od razloga te teškoće leži  i u tome što se, pored ogromne ljubavi i strpljenja, od učenika zahteva istrajnost i postojanost, koji nas uvode u ono što se obično “ne vidi”, “ne čuje” i “ne pipa”, a bez čega nema ni viđenja, ni slušanja, ni opipavanja sveta. Vežbati pisanje kineskih karaktera jeste vežba koja kultiviše telo, dušu i duh.

 

Ritam ispisa ponekad mora da obuzda  prejake emocije ili da istakne nedovoljno izražena osećanja. Rukovodeći se svojom unutrašnjom napetošću i određivanjem granica u kojima će se kretati njegov izraz, svako ko piše kineske karaktere mora da oseti silinu praznine koju otklanja ritmom. Potrebno je izbegavati nasilje jednog poteza nad drugim, i stvoriti atmosferu koja odiše tišinom u kojoj su sabrane sve emocije naše duše.

 
prof. dr Radosav Pušić

 

 FUSNOTE

[1] Claire Kramsch, Context and Culture in Language Teaching, Shanghai, 1999, str.1-6

[2] Pored brojnih određenja kulture, čini se najzanimljivijim određenje Clyde Kluckhohn-a, koji za kulturu kaže: „Culture is a way of thinking, feeling, believing. It is the groups knowledge stored up for future use.“ (Kultura je način mišljenja, osećanja, verovanja. To je grupno znanje sabrano za buduću upotrebu.) (Videti u: Clyde Kluckhohn, Mirror for Man, New York, 1949, str.23)

[3] U Kantovoj perspektivi, vizija prostora i vremena nisu kvaliteti sveta koji opažamo već atributi ljudskih sposobnosti-moći opažajućeg uma. Naime, po Kantu, to je jedini način da um registruje aspekte sveta koji nas okružuje.

[4] Rimski istoričar Sallustius (Salustius) je upravo tako opisao mit.

[5] Civilizacijski dijalog treba da se odvija bez ikakve pretenzije na superiornost, kulturnu hegemoniju jednih nad drugima.

[6] Nenad Burgić, Kineska kaligrafija, Naučna knjiga, Beograd, 1988


 
Kancelarija Instituta Konfucije, usled trenutne epidemiološke situacije, radi skraćeno: ponedeljkom, sredom i četvrtkom od 9.30 do 13.30 časova, a ostalim danima radimo onlajn.

 
Za sva pitanja možete pisati na naš mejl institutkonfucije@fil.bg.ac.rs,
a odgovor možete očekivati u najkraćem mogućem roku.

 

 

 
 
 
 

 
 

 
 

Prijavite se za newsletter ______________________________

Kineski jezik i kultura ______________________________