Тело: исходиште старокинеске филозофије
проф. др Радосав Пушић
Стара учења говоре о три нивоа на којима наше биће треба да функционише, то су: телесни или физички ниво, енергетски ниво и духовно-свесни ниво. Постоји уверење да се слободно кретање између њих може научити, увежбати, што на физичко-телесном плану обезбеђује високосвесну спознају и виталност. Даоистичка унутарња алхемија била је један од начина како да се приближимо даоу, у то су Кинези веровали, као и у дуговечност и неку врсту бесмртности.
Физичко тело је само видљива страна разноврсних енергија које обликују наше биће. Ове енергије се преплићу, сударају, одбијају, балансирају, како унутар тела тако и ван њега. Тела услед њиховог непрекидног дејства зраче сопствену енергетску снагу која се у виду енергетског омотача шири око њега. Промишљање сложене структуре тела, у основи је како физичке тако и метафизичке стварности. Старокинеска филозофија на том трагу разуме свет, природу и човека.
Традиционална кинеска медицина органе тела овако види: постоји пет унутрашњих јин органа (五脏 wuzang); који су увезани са јанг органима или „шупљим стомачним органима (六腑 liufu); затим је ту дванаест система канала (十二经络 shi er jingluo); па пет чулних органа (五官 wuguan) и телесна структура ткива (五体 wuti), као и пет духовних ентитета/ умствених структура (五神 wushen) и њихових унутарњих квалитета (карактерних особености) (五志wuzhi). Када се кинески карактери као што су шен 身, синг 形, и тијунг 体用 преводе као тело, ствар није баш најјаснија јер се та целовита структура на коју Кинези мисле, односи пре на распоред и конфигурације унутар животног процеса и директних утицаја ћија 气，него на одређену телесну структуру. Мешање различитих аспеката васељенских, природних и супстанцијалних енергија (збирно име за њих је ћи 气) доводи до појаве свих видљивих облика или манифестација телесних структура. Зато кинеска рана представа тела обухвата неколико слојева манифестације ћија, то су: отелотворени облик (形), слика, представа (象), персона/особа, као и разни друштвени и лични аспекти њиховог појављивања у оквиру животног игроказа.
Ћи који је обликовао сваку индивидуу, свако људско биће исто је оно ћи које је обликовало Васељену, космос, небеса и Земљу. То телесно постнатално ћи је изведено из хране коју једемо, онога шта пијемо и дисања, тако да се сам процес живота види као онај који има најмање два аспекта, два вида, један је спонтани, космички, неусловљени, а други је уређен у складу са „природним законитостима“, које се испољавају примарно кроз дневне и сезонске космичке циклусе. Кретања и трансформације телесног ћија, крви и флуида, активности телесних органа, система канала кроз које протиче та космичка, стваралачка и рушилачка енергија, одржава или нарушава динамичку физиолошку равнотежу, баланс, склад, зависно од начина како се њоме манипулише, тачније „влада“; канали у телу су места кроз која тече енергија ћи кроз тело, она увезује, повезује и интегрише све системе и структуре у сложеној телесној целини. Ови концепти, ентитети, утицаји и односи, не само да су темељне поставке традиционалне кинеске медицине већ су и темељне полазне тачке сваког кинеског филозофског и религиозног промишљања. Питања сопства, јаства, како би то филозофи рекли, питања смисла живота, слободе, вере, мудрости, бесмртности, итд., не могу се разумети без кинеског разумевања тела и његове сложене везе коју оно има са природом, другим људима и космосом. Рани кинески концепти тела указују на слику динамичног јединства узрокованог кретањем ћија. На тај начин се људско тело види као нераздвојива целина која је уплетена у дао и космос.
Ми смо прво космичка, па тек онда људска бића. Ако се та места замене настају бројне невоље за човека. Све је испуњено и све се обликује једним истим ћијем, у појавном виду то су животни процеси и функције, основ свих физиолошких супстанцијалних мена, унутрашњих трансформација и покрета. Органи цанг и фу стварају и трансформишу ћи (енергије космоса) и то се именује различитим именима: понекад је то само ћи, али је то и крв ( 血 xue), флуиди, излучевине (津液 jinye) и есенција, семе (精 jing).“Ћи-крв“ супстанција обликује се храном и пићем; плућа уводе ваздух у тело и она су заслужна за покретање циркулисања ћија кроз унутарње канале. Бубрези чувају, складиште најфиније и најбоље делове тих стечених и добијених квалитета ћија и супстанци/твари као и есенцијалних веза (精 jing).
Разумети тело, разумети мисао, разумети емоције, разумети веру, разумети смисао, значи прво разумети динамичко стање људских живота, разумети ПРОМЕНУ. Управо ту лежи основни разлог зашто су Кинези који су изузетно познавали анатомију људског тела, ценили да је она недовољна и мало поуздана у медицинском третирању тела, јер је анатомија статична, неприлагодљива непресталним променама. Од самог почетка тело је носило космичко-метафизичко есенцијално језгро, које се најбоље описало у једној од најстаријих и најзанимљивијих књига света Класичној књизи мена или Јиђингу 易经. И занимљиво је да су два највећа кинеска лекара, Sun Simiao (孙思邈 581–682) и Zhang Jiebin (张介宾1560–1639), често истицали везу између медицине и космичких промена (医yi) и (易 yi). Тачније, телу се није могло прићи без дубоко филозофско, метафизичко, религиозно, астролошко-астрономске спознаје, као што се ни филозофији, астрономији, физици, метафизици, религији није могло прићи без есенцијалног познавања свих димензија и видова тела. Разумевање света, трагање за смислом, истином, срећом, итд., нужно је подразумевало обе ове димензије. Материјални и нематеријални, видљиви и невидљиви, велики и мали, светли и тамни, итд. делови постојања, били су предмет непрекидног „посматрања“, или како су то Кинези називали „гуан“ (观 guan). Ако то опишемо кинеским терминима, то је био процес или пут од даоа 道 dao, преко сијанг 象 , синг 形, ти 体 ка ћију 器. Неко то воли да преводи као „пут – слика – облик/лик – тварна структура – орган/суд“. То је реалност сваке телесне уобличене слике или лика. Ми смо увек тројако уплетени ентитети. Три је исходиште свега. Лао Ци је најбоље то сажео у својој филозофској поетици: дао рађа један, један рађа два, два рађе три, а три рађа све ствари. Ако ове речи пребацимо на поље мисаоних процеса добијамо апстрактне принципе, појавне манифестације и конкретне предмете/ствари. Тачније, метафизику (дао: без облика, без супстанце и ван времена), физику (сијанг: слике, феномене, белеге, знамења, судбинске путеве) и феноменологију (ћи: енергију, силу, моћ). Ове потоње две су везане за ток и протицање, односно, време. Јако је тешко разумети то преплитање безвременог и временитог, видљивог и невидљивог, тамног и светлог аспекта света у којем живимо. Зато се у кинеској слици света тако пуно говори о односу између сјанг (нематеријално-материјалном, потенцијалном) и тзв. ћи 器 qi, терминолошки гледано, ради се о „посуди“ о „телесном ограну“, о материјално-предметном ентитету, који је најближи нашој представи онога што зовемо „физичко тело“. Готово сви рани медицинско-филозофски текстови у Кини говоре о методу цангсијанг 臟象 или разумевању веза унутрашњих органа и тзв. космичких белега, знамења, слика. Функционалне манифестације тела су биле испред њихових физичких структура. Класична књига мена говори о томе како су Небо и Земља довели до две врсте манифестација „слика“, „идеја“ или „симбола“ (象 xiang) које шаље Небо и „облика“, „лика“, „појава“’ (形 xing) које шаље Земља. Промене и трансформације: ето то јесте тело, али ако виђено тело истовремено јесте и мисао, емоције, душа, дух, итд. Потребно их је разумети и њима овладати. То су уједно циљеви како кинеске медицине, тако и филозофије и религије, али и културе свакодневног живота. Управо због тако описане слике света, кинески карактер синг 形 (облик, лик, форма), се не сме преводити као тело, тачније он нема пуно везе са физичким телом, анатомским телом. Он се не може односити чак ни само на облик, већ пре на оне урођене особине и склоности које сваки облик у себи поседује пре него се и конституисао као облик, пре него се и види као облик. Ћи јесте искра, подстицај, кретање, субстанција, твар, енергија и трансформација, док је синг претпостављена форма, отелотворење, упризорење ћија. Та „претпоставка“ у свом најизворнијем смислу јесте сијанг (象): слика, икона, представа, симбол, визија, итд.
Да су Кинези добро познавали анатомију потврђено је писањем прве књиге из форензичке медицине која је настала у Кини. Написао ју је познати лекар династије Сунг, Сунг Ци (1186-1249). Персијски текстови из 14. века верно су пренели да су Кинези знали за 1113 анатомских тачака. Међутим, изван муслиманског, арапског света, научници нису били у стању да прате и разумеју кинеску анатомију. Тако за тело у кинеском jезику најчешће имамо три карактера: 身 shen (персона, тело), 体 ti (тело као органска целина) и 形 xing (облик, или лик видљивог тела) (Nigel Wiseman и Feng). Ниједно од ових описа тела није биомединцинског карактера. Живо тело обухвата „персону“, „сопство“, „ја“, „животне енергије, силе“, „животне токове“, „космичке токове“, „природне мене“, итд. Способности и ментална стања су нераздвојиви део ових описа. Тело је истовремено било и душа и дух и емоција. Даооисти су лепо показали да је тако схваћено тело подразумевало унутрашње алхемијске и трансформативне процесе. Зато се у даоизму говори пре о икони тела, о слици тела о симболу тела, него о некој реалној телесној структури. За њих је тело увек процес, манифестација потенцијалних космичких сила, тело никада није могуће ухватити у кретању, оно је тајна космичког порекла. Свођење човека само на његову друштвено-хуманистичку димензију, за даоисте је било вулгарно упрошћавање, које води незнању и заблудама по било ком питању животних процеса. Култивисати сопствено биће, или како то Кинези зову (养生 yangsheng) „хранити живот“, односило се на крајње субјективни однос према космичко-енергетском пакету који смо добили рођењем. Зато се визуелно и тактилно посматрање узимају као први и најзначајнији увид у телесно-енергетску везу, то је пипање канала, абдомена, пулса, тона и текстуре коже и меса. Додирују се квалитети и промене које није могуће детектовати и открити анатомским приступом, који је, по природи саме ствари, увек делимичан и селективан. Кинези су од самих почетака били јако практични и искуствено оријентисани, али су на систем телесне структуре одувек гледали као на динамичан комплекс, којим није било лако овладати.
На пример, конфуцијански филозоф Сјун Ци (312-230) је ценио да срце-ум (心 xin) координира и интерпретира чулне утиске, осете, мирисе, укусе, итд. Чулни органи, оличени у очима, ушима, носу, устима, телу и уму (ум је за део кинеских филозофа био чулни орган), у ствари су „шест катализатора жеље“. Сваки од њих је делимичан, опчињен и испуњен сопственим уживањима. Жеља се тако види као нека врста потребе за чулним стимулацијама спољашњих објеката. У основи сваке жеље стоји њена парадоксална природа: жеља жели да се никада не оствари, да се не реализује у потпуности, да увек остане „жеља“.
Енергије пролазе кроз сва тела. И уколико се деси да се на истим фреквенцијама нађу, рецимо, камен и човек, међу њима се успоставља веза. Такве блискости су могуће између свих тела, живих и неживих. Комбинације ових веза су безбројне. У енергетском смислу, све живи. Све има своје путеве, меридијане, канале, чакре, пролазе којима струје енергије Васељене. Када о себи мислимо као о телима, морамо имати далеко ширу слику и схватити да је кожа само танка нит у којој се сусрећу и рачвају бројни путеви унутрашњих и спољашњих енергетских путева.
Ми смо енергетска бића и постојимо једино услед непрекидног енергетског тока који иде између нас, у нама и између свих ствари у универзуму. Ми дајемо и узимамо енергију других људи, животиња, биљака, камења, земље, воде, Сунца, Месеца, звезда, итд.
Сваки од наших унутрашњих органа прима и трансформише одређену врсту енергије, и у том мешању одбацује оно што не одговара његовој енергетској природи. Успостављање складног протока тих различитих енергија унутар телесне структуре, обавеза је сваког ко жели здрав живот. За успешно балансирање ових енергија неопходно је познавање како сопствене телесне структуре тако и свих аспеката веза које постоје између људи, природе, космоса.
Ми се енергетски снабдевамо кроз: земљу, храну, воду, ваздух, међуљудске односе, вежбање и дисање.