I Naziv

Kada je jedan od osnivča moderne geografije kao naučne discipline, Ferdinand Freiherr von Richthofen (1833-1905), skovao termin „Putevi svile“, imao je u vidu specifične okolnosti susretanja Kine i antičkog sveta Zapada (dinastija Han i stari Rim), u kojima je svila bila najprivlačniji, danas bi rekli, „brend“ Kine. Od samog početka Richthofen je cenio da je geograf dužan da obrati pažnju na prirodu i mnogostrukost ljudskih odnosa koji bitno utiču na promene prirodnog okruženja i geoloških struktura. „Putevi svile“ a ne „Put svile“ je termin koji se koristio da opiše skup ljudskih aktivnosti na prostoru tzv. Evroazije, i to na poljima: istorije putovanja, pronalazaka, razmene kulturnih dobara, informacija, trgovine, itd. Činjenica da je svila u dinastiji Tang, u centralnoj Aziji i severozapadnoj Kini, bila ne samo roba kojom se trgovalo već i platežno sredstvo, verovatno je uticala da se brojni putevi susretanja civilizacija i njihove vrednosti saberu u toj reči.
 

Međutim, iz više razloga termin „Putevi svile“ nije odgovarajući. Zlato i drago kamenje su, po svemu, daleko prevazilazili vrednost svile. Zašto se onda ovaj naziv održao do danas? Zašto se raznolika mreža puteva, formalnih i neformalnih, znanih i neznanih, koja je na neki način povezivala prostore Evroazije u jednu globalnu priču, međuzavisnost kultura i naroda, uvezala u reč „svila“?

Kada je August Herrmann 1910. godine u svojoj knjizi naveo termin „Put svile“, mislio je isključivo na period dinastije Han. On je to potvrdio 1915. godine u eseju „The Silk Rosads from China to the Roman Empire“.
 

Sven Hedin, učenik Richthovena, bio je prvi koji je u knjizi „The Silk Road“, 1936. godine , ovaj termin obojio tajanstvenim bojama i dao mu onu romantičnu dimenziju koju on, na neki način, i danas nosi. Ako uzmemo u obzir realno stanje na terenu tokom dužeg istorijskog perioda, ovaj naziv može biti i krajnje besmislen. Vodi u brojne nesporazume. On je „sve“ i „ništa“, ukupnost ljudskih odnosa, susretanje civilizacija, razmena dobara duž prostora Evroazije tokom više od dve hiljade godina. Teško je tu sveobuhvatnost raznolikih dešavanja obuhvatiti terminom „Putevi svile“. Dovoljno je navesti činjenicu, na koju upućuje Hermann Parzinger , da ta drevna transkontinentalna mreža transporta i komunikacija nije nastala u dinastiji Han i Rimskog carstva, već da je kao raskrsnica brojnih puteva kojima su se ljudi kretali i trgovali postojala hiljadama godina ranije; da je vezivala tri kontinenta Aziju, Evropu i Afriku; da je prolazila kroz: Kinu, Avganistan, Indiju, Iran, Irak, Siriju, Tursku, i tako do Rima, pa da se shvati nedovoljnost predloženog termina.
 

Zašto onda svila?
 

Da li zbog njene prijemčivosti različitim oblicima i strukturama, zbog njene meke, dopadljive prirode, zbog lepote i snage izraza; da li zato što je, na neki način, „ima a nema“.

Lao Ci je „puteve vasione“ opisao metaforom „voda“. Nije li na sličan način „svila“ upotrebljena kao metafora „zemaljskih puteva“, simbol suretanja kultura, komunikacija, vrednosti i univerzalne lepote. Po tome ona jako podseća na „dao“.
 

II Vreme, prostor i stvari

Neolitske kulture transformisale su Evroaziju u oblast velike međukulturne i civilizacijske razmene. Iako je lako geografski omeđiti prostor centralne Azije, opisati luk do: Urala, Xinjianga, provincije Gansu u zapadnoj Kini, Himalaja, Pamira, Kun Luna, itd., nije jednostavno pokazati kojim su putevima dolazila i prolazila materijalna i kulturna dobra raznih naroda i civilizacija.
 

Kažu da je prvi Grk koji je Kinu nazvao SERES (zemlja svile), bio Ctesias negde između petog i četvrtog veka pre naše ere. Herodot pominje čuvenog grčkog putnika Aristeasa, koji je verovatno stigao do prostora između planina Ural, Tian i Altaj.
 

Kineska svila je otkrivena u keltskoj grobnici iz šestog veka pre naše ere, u Nemačkoj (1980); u skitskim grobnicama altajskih planina, u južnom Sibiru (V-III v. pre naše ere), pored svile pronađeno je i nekoliko kineskih bronzanih ogledala (1957). Svila je rano, uz brojne druge predmete i materijale, bila prisutna u razmeni Istoka i Zapada.
 

Od drevnih vremena potojali su evroazijski stepski putevi, koji su predstavljali glavne komunikacione i kulturne veze Istoka i Zapada.
 

Tri ličnosti iz svetske istorije su ove prostorno-vremenke koordinate pretvorile u prepoznatljive putne pravce susretanja brojnih civilizacija, to su bili: Aleksandar Veliki (), car Vu dinatije Han (156-87. g.p.n. e.) i Džingis Kan(). Svako je, na svoj način, ove mreže puteva popravljao, uređivao i obezbeđivao. Oni su „globalizovali“, tačnije povezali različite svetove, uživajući, za razliku od „globalizacije našeg vremena“, u razlikama, ne težeći uniformnosti i vulgarizaciji ideja, roba i kultura.
 

Kada se od koncepta „putevi svile“ došlo do koncepta „put svile“, uglavnom se mislilo o putu koji je započinjao u kineskom gradu Changanu (Xian) na severu Kine, pa se išlo dalje uz Žutu reku (Huang he) u provinciji Gansu na severozapad ili jugozapad (ka pustinji Gobi i planini Tai). Severni i južni kraci ovog puta susretali su se u gradu Kashgaru, u zapadnom Xinjiangu, koji je bio glavna veza sa Zapadom. Istočno-zapadna ruta ovog puta se, napuštajući basen Ferghana, protezala oazom Taškent, prelazeći reku Amu Darja i pustinju Karakorum, nastavljajući predelima severnih iranskih visoravni sve do Mediterana.
 

Po svom značaju, na „putevima svile“ izdvajali su se gradovi: Changan, Lanzhou, Dunhuang Kashgar, Khotan, Turfan, Tashkurghan, danas se nalaze u NR Kini; pa Kabul, Ai Khanum u Avganistanu; Teheran, u Iranu; Bagdad, u Iraku, itd. Putnici iz onih vremena kažu da je u Avganistanu bilo regija u kojima se pravilo dobro vino i uzgajala kvalitetna vinova loza.
 

Civilizacije Mediterana, Persije, centralne Azije, Indije i Kine, susretale su se na ovim „tačkama“ u beskraju ukrštenih puteva.

Trgovalo se: žadom, dragim kamenjem, zlatom, mirisnom smolom, mirisnim mlekom, susamom, staklom, tekstilom, svilom, konjima, bronzanim ogledalima, vinom, voćem, povrćem, papirom, oružijem, čajem, kožama, životinjama, ljudima, itd. Roba se prevozila na mulama, konjima, jakovima, kamilama, itd.
Pa ipak, za susretanje i razumevanje civilizacija daleko je značajnije bilo prenošenje i razmena „ideja“, koje su se širile ovim mestima. Tako su se mešali: šamanizam, judaizam, budizam, mahihejizam, istočno hrišćanstvo i islam, zapadno hrišćanstvo i konfucijanizam, itd. Preplitali su se jezici i pisma, umetnosti i književnosti, religije i filozofije.
 
 

Prof.dr Radosav Pušić