ČAN U SVETLU BOJA SVETA

                                                                             prof dr Radosav Pušić

1. Iznenađenje i neverica

Kada ono što smo mislili da poznajemo odjednom pokaže „da nije to što smo cenili da jeste “, kada se ideja „ja znam sve o sebi“ dovede u sumnju, stupamo u svet koji se jednostavnim rečima da opisati kao „iznenađenje i neverica“. U tom trenutku ni jedna boja nije više stalna i ista, ni jedan oblik ne zadržava svoj pređašnji izgled, ni jedna reč nema isto značenje i sve se razlaže i dovodi u pitanje. Ustaljena načela i navike pomeraju se iz korena i svet se obrće i meša u nešto što do tada nikada nismo videli ni doživeli. U tim momentima nastupa „iracionalnih sila“, razum se nudi kao jedini oslonac i „prijatelj“. Ono što on ne razume i čemu nije vičan, on jednostavno odbacuje kao: nerazumno, apsurdno, nemoguće, besmisleno, opasno, nepredvidivo, itd. Ovo naizgled „razumno“ rešenje jeste najlogičnije, najlakše i umirujuće. Međutim, nevolja je što njegova logika nema utemeljenje u životu koji oduzima dah svakoj logici, njegova „laka rešenja“ se brzo pretvaraju u „teško realizovane poduhvate“, a ono što nas je namah umirilo, posle kratkog vremena, uvodi nas u još veći „nemir“. Uprkos nemoći razuma da se suoči sa slojevitim nanosima životnih sokova, ukoliko nas dubina i bogatstvo sveta koji je izazvao „potrese“ ne privuče sopstvenom snagom istina koje nudi, ne uveri one koji su „izgubili sigurnu zemlju i mesto“, postoji realna opasnost da će razum taj „nepoznati svet“ tako udaljiti da će on ostati nepristupačan za sve koji nisu imali sreće i hrabrosti da se suoče sa njim. Naravno, u tom slučaju ne samo da taj svet postaje „nepristupačan“, već je „razumno“ za njega reći i da je „nepoželjno mesto“, „nedopustiva mogućnost“ i „opasna namera“, odnosno, „svet koga se treba kloniti“, „svet koji treba izbegavati“ i „svet o kome ne treba misliti“. Upravo na ovom mestu se susreću čan i naše životno iskustvo koje nas je uvelo u „iznenađenje i nevericu“. Jer i čan je svojim neposrednim i direktnim uvidom u esenciju bića, kidajući zracima svetla sve zastore poznatog sveta, upravo pokazao da svet „nije ono što smo cenili da jeste“; da ni jedna boja više ne može biti nepromenjena i ista; da ni jedan oblik, po prirodi stvari, ne zadržava svoj pređašnji izgled; da ni jedna reč, posle osvetljavanja bitnog dela našeg postojanja, ne može zadržati isto značenje i da se sve mora razložiti i dovesti u pitanje, ukoliko želimo utemeljeno i istinito postojanje. Iznenađenje i neverica su prirodne posledice tako viđenog sveta. Zanimljivo je da isto ostaje i posle Nagarđuninog uvida. On razvija svoju dijalektiku, u osnovi, Budinu ćutnju, uviđajući da u promišljanju sveta nužno dolazimo do antinomija uma. Činjenica da postoji ono što nadilazi umnost sveta, otkriva da je to nešto neobjašnjivo i neizrecivo. Uobičajeni mehanizmimi čula, razuma i svesti ostaju nemoćni u „objašnjavanju“ tog „neprijatnog događaja“ koji je izmestio sve naše ustaljene poglede na svet. Ostaje „gorak ukus“ posle suočavanja sa istinom da ne postoje definitivni i konačni odgovori o prirodi realnosti kojoj pripadamo. Iznenađenje i neverica izviru kako iz tog neočekivanog obrta na koji nismo navikli i koji do tog trenutka nikada nismo videli, tako i iz svojevrsne ispraznosti koja je prekrila svaki delić našeg dotadašnjeg činjenja. Kakav je to trenutak pred kojim smo „zanemeli“ i osetili da se „ruši“ postojeći svet ustaljenih normi, zakona, pravila, reda? Gledano iz ugla Nagarđune, to je momenat kada se svest suočava sa nemogućnošću uma da realizuje istinu. Gledano iz ugla čoveka koji je uronjen u život dana i noći, to je momenat kada se obično javilo kao neobično, poznato kao nepoznato, prihvatljivo kao neprihvatljivo.

2. Neizvesnost i strah

Zastiranje smislom nešto što smisla nema, samo je varka koja odlaže konačno susretanje sopstva sa svojom „istinom“ – ispraznošću samom. Ali, s druge strane, lišeno punoće koju garantuje svet fenomena, sopstvo stupa na “opasan” put odvajanja od svakog umstvenog čina. Time se mišljenju, naizgled, izvlači tlo pod nogama, pa se sve što jeste vidi kao nije i sve što nije kao da jeste. Na tom mestu se začela neizvesnost: Šta će se desiti? Kako dalje kada sve što je bilo više nije, a ono što nije bilo čini se da jeste? Gde je “smisao” kojim smo ispunjavali naše prethodno vreme? Prvo što se da osetiti posle neizvesnosti koja zaokupi celo naše biće, jeste strah. On je toliko jak, da u prvi mah oduzima dah, parališe čula, misao, delanje. Međutim, strah kao i neizvesnost sama, prirodan je sled stvari. Jer ako do njega ne dođe, mi nikada nismo ni stupili u bogato života, niti smo osetili šta znači preći granicu “uobičajenog postojanja”, “prihvatljivog postojanja”, “očekivanog postojanja”, “predvidljivog postojanja”. Ali kako je moguće životni tok, koji sam po sebi nije nikada isti, uvesti u nešto što je: “uobičajeno, prihvatljivo, očekivano, predvidljivo”? Moguće je samo ako se sam životni tok ili zaustavi ili maksimalno kontroliše u skladu sa navedenim principima. I u jednom i u drugom slučaju, oni koji su pristali na tako osmišljena rešenja, ne žive život već im se on “događa”. Sve što nije kadro da “pređe granicu” uobičajenog, prihvatljivog, očekivanog, predvidljivog, svako koga ne privlači “nepoznato mesto”, ko ne poseduje prirodnu radoznalost deteta, čini se da uopšte i ne živi. Odakle potiče ta “prirodna radoznalost”? Sledeći Budin nauk, ona iskon ima u izvornoj čistoti i praznom. Tu se ne traži neka uzvišena istina uma, ne teži se “razumnim rešenjima”, već se samo osvetljava biće čoveka koji dela tako kako dela. Time je pitanje uma i iskonske prirode bića isto, i rešivo je jedino u realnom, svakodnevnom, suočavanju čoveka sa sobom i svetom u kome živi. Otuda umstvena spoznaja i uvid u kosmičku prirodu svih bića kao i okretanje praznom nije nešto što spada samo u domen teorijskog i spekulativnog, već je mnogo više u domenu praktičnog bića čoveka. Šta to dodatno izaziva neizvesnost i strah? To je svakako uranjanje u “prazno” (kreativno) i iskušavanje slobode, odnosno oslobođenje sopstva (zizai jietuo). To što čan zove ”trenutno” i ”direktno” se u osnovi tiče otvaranja prolaza ka neposrednom uvidu i rasvetljavanju umstvene prirode bića. Time se praktično ne menja tzv. “iluzorni svet” koji nas okružuje, već se radikalno i bitno menja odnos sopstva prema svom okruženju. U tom, po svemu, dramatičnom zaokretu, po prvi put od kako smo iskusili strah, neizvesno postaje izvesno, a strah koji nas je upozoravao da ne idemo dalje, više nije prisutan. Odsustvo straha i neizvesnosti se poklapa sa saznanjem, uvidom, da je to “dalje” što nas je plašilo, ustvari nama “najbliže”. Postaje jasno da mi ne idemo “dalje”, mi se više ne udaljavamo od nas samih, već se vraćamo sebi. Pa ima li ičeg bližeg, prirodnijeg i jednostavnijeg od toga? Zato sa prevazilaženjem neizvesnosti i straha, dolazimo do tačke kada se izraz i egzistencija stapaju u jedno i kada postaju neraskidivo povezani. Time se stupa u tajnu života koja potvrđuje da samo ono što ima sopstveni izraz realno postoji. Bez sopstvenog izraza se život pretvara u bezobličnu sivu masu dana i godina koje prolaze bez ukusa, mirisa i smisla.

Promene koje nastaju prelazeći iz jedne u drugu formu života, budisti su nazivali samsara (titranje, talasanje života). Kinezi su to opisali izrazom lunhui koji se bukvalno da prevesti kao “vraćanje” točka života. Radi se o ideji da se životna moć u svom kosmičkom poigravanju “obrće” poput nekog točka, čija se jedina svrha vidi baš u tom okretanju i uvek istom hodu. “Vraćanje” ne znači vraćanje istog, već ukazuje na stalno kretanje energija Vaseljene koje nikada ne prestaje. Pogrešna predstava da samsara znači seobu duša, možda se začela  upravo u ovom “uvek istom energetskom kretanju”. Ovaj uvek isti hod životne moći koja je duboko kosmički utemeljena, znači uvek iznova kreiranje novog života. Svako javljanje “novog”, “tajanstvenog” nesumnjivo vodi ka neizvesnosti i strahu. Drugi izvor neizvesnosti i straha jeste spoznaja da se vibriranje životne moći vidi kao vezivna spona svega, koja nirvanu (slobodu) vidi kao samsaru (vibriranje životne moći).

zarobili ste me

nisam spremna da se odreknem toga

šanse su gotovo minimalne

nemam potrebu

3. Sigurnost i sreća

Delo, čin, akcija (karma) se cene kao dinamička manifestacija duhovne i fizičke energije (qi). Svako sopstvo je determinisano svojom prirodom i uslovljeno je svojim delima. Sam temelj života je nirvana. Svojim iskorakom u prazno, daje se smisao svemu prolaznom, nestvarnom i propadljivom. Uvid da čovek ne može napustiti sopstvenu korensku prirodu i da je to njegovo polje sreće i blagostanja (futian), u stvari Budu poistovećuje sa korenskom prirodom čoveka. Pitanje suštastva svega postojećeg izranja kao primarno i od najveće važnosti. To je neposredni dodir sa realnošću svakog bića. Obrtanje (Lao Cijovo fan), preoblikovanje (Čuang Cijovo wuhua), premetanje sopstva u svoje suštastvo je bio putokaz ka njegovoj slobodi. Iz tih dubina sopstva nazirala se praznina koja će za Hui Nenga biti isto što i mera uma/srca. Opis koji će joj on dati, po mnogo čemu, podseća na Lao C’ov opis daoa. Za nju se kaže da je bez granica i međa, bez oblika i boja, bez onog gore i onog dole, bez dugog i kratkog. Za nju ne postoji jeste i nije, nema dobra ni zla, nema “glavu” ni “rep”.

Kako izbeći uplitanje intelekta i uobičajene logike mišljenja, kako navesti znatiželjne da zaborave jezička poigravanja i usredsrede se na ono bitno, to su pretpostavke sa kojima započinje svaki gongan. Sigurnost i sreća rodili su se onog trena kada smo došli do svesti da mi nismo izdvojeni deo sveta, mi smo svet. Svet počiva na subjektu – personi, sa njim se dovodi u stajanje, po-stojanje, ali sa njim i nestaje. Svako konačno biće izatkano je od sadržaja raznolikog porekla koji ukazuju na nešto više, dublje i prefinjenije od onoga što ono, kako se pokazuje, jeste. U osnovi, to je jedna te ista realnost koja se nalazi van domašaja sopstava, ali realnost bez koje sopstvo ne može stajati u svetu. Biti van domašaja uobičajenog sveta i njegovih normi, podrazumeva iskustvo koje odaje čudesnu moć da se stupi u područje gde se granice brišu, i gde se potvrđuje da postojano, stvarno, trajno, postoji. Ma kako to rečima uobličili, ovim se ponovo dolazi do davno uočenog paradoksa ničeg beskonačnog nema izvan konačnih stvari. Nestalnost i iluzornost sveta se ne da raskrinkati ako se ozbiljno ne pozabavimo telom, dušom i umom/srcem.

Sloboda koja ide izvan svetog i profanog, ovog i onog, razumnog i nerazumnog; sloboda od bilo koje podvojenosti, udvajanja, koja se ispoljava krajnje spontano i neusiljeno, koja je jednostavna i prirodna u izražavanju, to je sloboda koja vodi do sigurnosti i sreće postojanja. Osmeh se ne da odvojiti od tako opisanog sveta. Kao i prosvetljenje i jasan uvid, i osmeh se jednostavno desi. Značajno je da uočimo da se tako shvaćeni komično/humor (oličeno smehom) i prosvetljenje, događaju direktno, neposredno, intuitivno, šokantno, zapanjujuće, apsurdno, čudesno, i da oni upravo vode do sigurnosti i sreće.

Poznata budistička izreka koja glasi:

“ Boje su ‘prazno’, ‘prazno’ su boje.”

Boje (se) koristi kao zbirni naziv za celokupnu masu fenomenalnog sveta i za njegove propratne pojave. Boje sugerišu šarenilo pojavnog sveta i zavodljivu privlačnost koja dira čula. Sa jedne strane, jednostavnim rečima se pokazuje da se svet fenomena koreni u praznom a da je prazno, sa druge strane, jedino moguće nagovestiti bojama (izrazom) onoga što se javlja. Naučiti da se u svom sopstvenom izrazu lišimo bespotrebnih stvari i da se zgrabimo, uhvatimo suštinu bića, znači doći do harmonije, koja pruža sigurnost koja se ostvaruje putem kontrasta i skladnog razlaganja boja. Sreća je, odavde gledano, stanje jednostavnosti i smirenosti. Spokoj, osmeh i tišina su najdominantnije crte koje se prepoznaju u ovako kreiranom svetu. Jednostavnost izraza i neponovljiva kreativna moć, pokazuju na najdublje i natajanstvenije mesto bića – ljubav. Tu se na sveobuhvatan način prepliću kreativna moć, kosmička energija i atmosfera dela. Sve se proteže do granica svoje bivstvene mere, do mesta koje, po prirodi same stvari, svakom biću pripada. Delo se, ma kako to inače izgledalo, ne može na drugi način dovesti u prisustvo.Takvo iskustvo je realnije od svega što smo videli, čuli, dodirnuli, jer su sva naša iskušavanja sveta sadržana u njemu. Na veoma specifičan način sve se događa jer se sve već dogodilo. Sve ostaje tako kako jeste i sve se istovremeno okreće. Dešava se nešto krajnje jednostavno i duboko, što se da opisati sa dve reči: emocija i smisao. I svi problemi koji se na bilo kom životnom polju jave, vođeni ljubavlju, isključivo su praktične a ne teorijske prirode. Iz ovog ugla nirvana (potpuni spokoj i beskrajna sloboda), sigurnost i sreća postojanja, nije ni mogla biti ništa drugo do poigravanje životne moći (samsara). Ako je emocija, za Kineze, bila izraz, onda je sloboda bila stvaranje, kreiranje sopstvene stvarnosti. Mogućnost izbora je ono što čini bit slobode. Paradoks koji kaže da sloboda nije u moći same sebe jer ako ima moć da bude slobodna ona to, u stvari, nije, slobodu određuje kao ne-slobodu. Poput ne-uma, ne-svesti, ne-ja, i ona je ponela prefiks “ne” koji je, u stvari, uvodi u prazno kao temelj bića. U tom krajnje ličnom svetu, jedino se i može govoriti o sigurnosti i sreći. Tu nema mesta bilo kakvom objašnjenju ili spekulativnom promišljanju jer se, kad malo bolje pogledamo, sloboda pokazuje samo kroz sebe samu. Ona je spontano, prirodno i kreativno postojanje. Polje prosvetljenja-jasnog uvida jeste polje najviše slobode. A tu gde se osećamo slobodno, spontano i jednostavno, tu gde se smejemo i radujemo životu, tu jedino i možemo biti sigurni i srećni.