Glavna uprava Hanbana (Confucius Institute) Univerzitet u Beogradu Univerzitet u Pekingu

Rad Nemanje Milinovića za konkurs Kina u mojim očima

Kina u mojim očima

 

Jutros sam se probudio uplakan. Nisu me mučili košmari. Mučile su me uspomene. Ispunjava setiti se pojedinih ljudi, jer život svakog čoveka jedinstveno je umetničko delo. Roman. Priča. Razlika je samo u tome što neke priče ostaju zapisane, a neke iščezavaju u zaborav. Slično životu, uspomene su odjek prošlosti: ohrabrenje u trenutku samoće, ali ne i jamac budućnosti.

 

Sanjao sam našu zgradu na Vidikovcu. Bele, crvene, žute… radničke sedmospratnice, obložene fasadnom ciglom, građene su tokom osamdesetih godina za porodice zaposlenih u obližnjim rakovačkim fabrikama. Građene su poput načičkanih pečurki, a svaki skup pečurki imao bi svoje parkove i šetališta. Odisali su duhom života, radosti i nade. Zvuk dečjeg smeha tokom letnjih i ranih jesenjih meseci činilo se da odjekuje čak i noću.

 

Noćas sam ponovo video belu zgradu u kojoj sam proveo nebrojene letnje dane detinjstva. Obilazio sam oko zgrade. Park i šetalište bili su bez dece i ljudi. Iza zatvorenih, drvenih, u tamno braon prebojenih prozora bez zavesa nisu se nazirali znaci života.

 

Tek najednom, sa jednog prozora u prizemlju provirile su dve glavice. Videlo se da su devojčice. Smejući se mahale su mi kroz prozor. Pozdravljale su me kao da me znaju, dok sam se pitao koja su to beše​ deca. Znam ove malene glavice. Video sam ih u nekom od parkova.

 

Jutros sam se probudio razmišljajući o devojčicama koje su mi u snu mahale sa prozora vidikovačke zgrade. Nije me napuštala slika tih nasmejanih četvorogodišnjakinja ispunjenih radošću kao da pozdravljaju nekoga svog​ ​. Imale su kratku proređenu tamnu kosu i izrazito crne oči, nešto drugačije od očiju većine vidikovačke dece.

 

Jutro me je podsetilo na jedan sasvim običan dan. Prolazio sam kroz stambeni blok na obodu DunHua, u gotovo zaboravljenoj korejskoj pokrajini Yanbian. Nedavno izgrađene šestospratnice žuto-crvenih nijansi za mlade bračne parove građene su poput aleja vinove loze: pažljivo potkresane, ravne, duge i u redovima. Svaka od dveju aleja imala bi svoje parkove i šetališta. Odisale su duhom života, radosti i nade. Zvuk dečjeg smeha tokom letnjih i ranih jesenjih meseci činilo se da odjekuje čak i noću.

 

Bio sam usamljen tokom februara. Novootkrivena zaraza već je harala Kinom. Svakodnevno su se menjala pravila života, tako da sam izlazio tek nekoliko puta nedeljno do prodavnice. Osećao sam napetost, ali ne i strah. Osetio sam čak i bes kada mi je uspaničeni mladić, trčećim korakom kroz supermarket, oborio kolica svojim kolicima punim hrane. Dogodilo se dok sam iz jednog od redova sa policama izlazio ka glavnom prolazu supermarketa.

 

Dani su bili kruto ustrojeni. Ustajao sam rano, svaki dan u isto vreme. Podučavao sam putem kompjutera. Nakon časova, odlazio bih do prodavnice kako bih stizao u stan da odgovorim na mamin telefonski poziv. Imao sam dosta vremena za četovanje po društvenim mrežama.

Prijatelji iz raznih delova sveta želeli su da znaju kako mi je tokom neočekivano nastalih poteškoća. Svaki dan bio je isti, a vreme je ipak letelo.

 

Jedan februarski dan izdvojio se svojom tančinom. Vraćao sam se iz prodavnice. Približavajući se ulazu zgrade, primetio sam da su sa jednog prozora virile dve četvorogodišnje glavice. Kćerke mojih komšija iz prizemlja. Moje polaznice iz obližnje škole. Smejući se, pozdravljale su me kroz zatvoren prozor. Mahale su mi kao​ ​ da me znaju.

 

***

 

Pesma Najlepši par (最美情侶) savremenog pevača Bai Xiao Bai-a (白小白) bila je prva balada koju sam čuo po dolasku u Peking. Tek što sam se smestio u prizemni hotel nedaleko od Zabranjenog grada, potražio sam što običniji restoran, kako bih jeo što običniju hranu. Ugašeni pikavci poluispušenih cigareta mileli su podom restorana. Pikavci po podovima kineskih birtija redovna su pojava.

 

Okupan u sopstvenom znoju vrele supe sa rezancima i nešto sezonskog povrća, u neuglednoj lokalnoj krčmi otvorene kuhinje, slušao sam Najlepši par​. Osetio sam da pesma peva priču s lepim završetkom. Osećanja su jedino što mi je preostalo u zemlji čiji jezik ne govorim.

 

Ponekad otvorim YouKu. Pronađem Najlepši par​. Slušajući melodiju omiljene balade, uvaljen u fotelju, na trenutak zatvorim oči. Katkad zamislim da se, iza spuštenih kapaka, još uvek nalazi pogled uz koji sam živeo dve godine. Još uvek sam nadomak najvećeg Bude na svetu i Kuće sećanja na Porodicu Qing. Bio je to moj pogled sa poslednjeg sprata šestospratnice na prugu koja tera​ za Yanji i Hunchun; pogled u pravcu Tumena, Seula i Tokija; pogled na Pjongjang i Vladivostok. Obgrljena svetovima, bila je to Kina u mojim očima.

 

***

 

Jednom je neko rekao da pojedini ljudi večno putuju. Tragajući za sobom, sopstvenim težnjama, vrednostima i smislom, nikada ne ostaju na jednom mestu. Otkrivaju nove zemlje i gradove, obilazeći znamenja, spomenike i muzeje. Obilaze mesta za turiste. U Kini su mi bili posebno privlačni supermarketi, birtije ili nešto uredniji restorani.

 

Kineski supermarketi naizgled su poput supermarketa u Evropi ili Rusiji. Prostrane tržnice ispunjene policama najrazličitije robe, ispresecane širokim prolazima. Šarenilo proizvoda ne dopušta da se u tržnicu tek uđe, uzme neophodno, plati i izađe. Kineske tržnice mame znatiželju stranca.

 

Naše police ispunjene su mnoštvom sireva, šunki, salama, kafa, majoneza, paradajz sokova… U kineskim tržnicama teško je naći paradajz sok. Možda tek dve vrste majoneza, dok su sirevi posebna hrana dostupna u jednako posebnim tržnicima, bez obzira na veličinu.

 

Kineski supermarketi obiluju mnoštvom proizvoda kojih je teško nasititi se u Evropi: sirće od riže, sirće od riže za ovo jelo, sirće od riže za ono jelo, soja sos za kuvano meso, soja sos za kuvane račiće, soja sos za rolnice sa mesom, soja sos za rolnice sa povrćem, soja sos sa sosom od ostriga za prženje, soja sos za kuvanje supe, slani soja sos, blagi soja sos, kiseli soja sos sa dodatkom sirćeta…

 

Brze supe sa rezancima: od najjeftinijih za pomesnu sirotinju i radnike što jedu u hodu​, do najsloženijih receptura strpanih​ u plastičnu kutiju za brzu pripremu. Vasabi u malim i većim tubama: zeleni, crveni, ljući, blaži… Alge za supu, alge za užinu, alge za suši, alge u prugama ili, pak, rezane na manje ili veće pločice… Sirovi tofu za kuvanje i salatu, tofu za prženje, tofu kao dodatak, dimljeni tofu, tofu u listićima, tofu u komadima… Slično Italijanima, kod Kineza nema igre​ sa hranom. Ne sme biti greške! Zna se kako se koja namirnica sprema i uz koji sos.

 

Jedan filozof davno je rekao da je čovek ono što jede. Šta tamošnju ljudi jedu i šta ću ja jesti sutra? Trebalo se odlučiti. Dva sata u supermarketu činilo se glupo spucanim​ ​ vremenom.

 

Stajao sam ispred police sa konzerviranim mesom. Kutije mesnih narezaka podsećale su na pakovanja pokvarenih salama kakve je UN davno dopremao izbeglicama. Uprkos osećaju gađenja, jedan mesni narezak učinio se dobrim. Uz malo hleba, majoneza, zelene salate i skuvano jaje, mogao bih da spremim doručak gotovo isti kao kod kuće. Doduše, glupo je u dalekoj zemlji jesti hranu kao kod kuće, ali ponekad se traži​ ​.

 

***

 

Dok sam odmeravao kutije sa detaljno ispisanim objašnjenjima na kineskom, prišao mi je mladić. Mršav, u fizičkoj formi​, nešto niži od mene, u crnoj trenerci, crnobelim Adidas patikama i jednako crnoj prolećnoj jakni ispod koje se videla teget majica.

  • Da li ti je potrebna pomoć? Evo, ovo je svinjetina, ovo je piletina, a ovo je govedina. Ne znam šta inače voliš​, ljubazno mi se obratio.
  • Hvala! Snalazim se. U Kini sam već pola godine​, odgovorio sam uljudno, istovremeno priželjkujući da prođe.

 

Nađoh mesni narezak​, pomislih. Još jedan Kinez koji verovatno zna nešto na engleskom, pa hajde da vežba na meni.

  • Pola godine je dugo​, dodao je uz blagi osmeh ispod kojeg se zasijao par za zube fiksiranih proteza. Da li govoriš kineski?
  • Ne, ništa. Nemam sluha za akcente. Ne ide​, odgovorih pomalo posramljeno.

 

Da mu postavim pitanje?! Možda govori engleski sasvim pristojno. Mora da mu je potrebna vežba, a meni je svakako potreban bar jedan prijatelj van posla.

  • Odakle si?​, upitao je.
  • Južna Evropa. Sigurno nisi čuo za Srbiju​, odgovorio sam s nešto žara. U Kini i ja sam Evropljanin!
  • Super!​, delovao je iznenađeno. Čuo sam za Srbiju, iako moja firma sarađuje samo sa Belgijom. Čak sam bio u Evropi​, dodao je ponosito.

 

Tokom kraćeg razgovora, Wang Cong rekao je čime se bavi njegova firma, te da zbog posla često putuje ne samo po Kini, već i po Americi, Evropi i Africi. Iako je studirao veterinu, on je jedini radnik u firmi koji govori engleski, pa ga firma šalje na pregovore sa stranim saradnicima.

 

Budući da sam u Kini navikao da me nepoznati ljudi zaustavljaju, traže da se fotografišemo ili razmenimo WeChat kontakte, shvativši iz razgovora da Wang Cong i ja živimo u istoj stambenoj četvrti, pitao sam ga za WeChat kontakt.

 

Te večeri, po povratku iz supermarketa, satima smo razgovarali putem glasovnih poruka. Razgovarali smo o putovanjima, životu u Kini i Evropi, o eksperimentima nad životinjama… Eto zašto je napustio zanimanje, prešavši u preduzeće svog strica za izradu podova. Slučajnost! Ni ja ne radim posao za koji sam se školovao. Dotakli smo se tema o kojima bih teško razgovarao sa neznancem, jer biće da je mnogo srodnika među neznancima i mnogo neznanaca među srodnicima.

 

Tokom narednih dana družili smo se sve učestalije. Odlazili bismo u lokalne birtije ili, pak, ostajali u mom stanu i jeli jeftine supe sa rezancima. Primetivši da Wang Congu prijaju moje evropske fore​, voleo sam da poslužim zeleni čaj i rolat punjen slatkim belim kremom. Prezirali smo alkohol, ali ne i cigarete. Što bi se u Kini reklo: 饭后一支烟,赛过活神仙 (Izobilje hrane i lula duvana ravni su blaženstvu).

 

Priče sa njegovih putovanja, istančani doživljaj evropske baštine, kao i šarenolikost zajedničkih interesovanja podsećali su me svojom dubinom i smislenošći na razgovore sa retko bliskim prijateljem iz Holandije. Wang Cong, tip iz kraja​, Kinez skromnih ciljeva i strasni tragalac za jednostavnim životom, baš takav postajao je savršena slika Kine viđene okom Balkanca.

 

***

 

Početkom novonarastajućeg prijateljstva, zakačio sam jaku prehladu​. Više od pet dana iznemoglo sam ležao u krevetu, preznojavajući se od lekova kojima sam pokušavao da skinem​ temperaturu.

 

Wang Cong je imao naviku da mi šalje poruke tokom nedelje. Ponekad bi pitao da li sam dobro, a ponekad predlagao susret. Izbegavao sam susrete i telefonska javljanja tokom tih dana. U jednoj od poruka, priznao sam da ga izbegavam, jer se ne osećam dobro.

 

Bio je kraj marta, nekoliko meseci pre novootkrivene zaraze koja je označila svet dvadeset prvog stoleća. Rano proleće početak je sajmova širom Kine na koje je Wang Cong odlazio, kako bi zastupao svoju firmu. Jutro pred odlazak u Šangaj, insistirao je da se vidimo. Ponovio sam da ne mogu, a i da nisam bezbedan​  ​. Ne samo što me je oko sedam ujutro probudio porukama, već je zvao zahtevajući da odemo kod lekara pre nego što napusti grad narednog dana. Odbio sam.

 

Nastavio je da insistira, objasnivši da je već najavio da će kasniti na posao, jer treba da odvede prijatelja kod lekara. Nisam imao izbora. Bilo je vreme da se po prvi put poseti lekar zbog sezonske prehlade. Prihvatio je moju molbu da sa mnom ne ulazi u ambulantu na samo dan pred važan poslovni put.

 

Nakon posete lekaru, Wang Cong mi je pomogao da se snađem u apoteci, te nabavim lekove koji su mi nedostajali. Pozdravili smo se znajući da se neko vreme nećemo videti. Otišao je na posao, a ja u krevet.

 

***

 

Krajem aprila u Kini se oseća duh prvomajskih praznika. Tih dana konačno sam postao​ budista. Šesnaest godina čitanja, prelazak sa kraja na kraj sveta u pohodu na jedan od najvećih budističkih hramova završio se polaganjem Dan Zhenovih tibetanskih ruku na moju glavu i prihvatanjem zaveta. Nisam znao šta da odgovorim Wang Congu kada me je pitao jesam li postao tradicionalni budista. Može li konvertirani Evropljanin u trideset i nekoj postati tradicionalni kineski budista?

 

Jednog od tih dana Martina je najavila da će me posetiti. Martina i ja bili smo kolege tokom nekoliko nedelja koje sam po dolasku u Kinu i obilasku Pekinga proveo u Changchunu. Iako ne iz Kine, bila mi je jedan od prvih prijatelja po dolasku u novu zemlju, budući da je u Kinu stigla nekoliko meseci pre mene. Njena iskustava, saveti i spremnost da me ohrabri, s obzirom da smo potekli iz iste zemlje deleći slične doživljaje i nedoumice dolaskom u novu, bili su mi dragoceni za snalaženje u novom okruženju. Ostali smo u kontaktu nakon što sam prešao u Yanbian. Često smo razgovarali putem poruka. Čak smo te godine u februaru zajedno putovali u Vladivostok.

 

Martina i ja postali smo bliski, deleći sve što nam se događalo tokom zajedničkog boravka u Kini, pa je njen dolazak bio prilika da je upoznam sa novim kineskim prijateljem. Wang Cong nije bio prvi, ali je bio najbliži mom razumevanju reči prijatelj​ ​. Čemu život u tuđoj zemlji, ako se stranci druže samo sa strancima? Čemu život u kineskoj zabiti​ ​, ako u mom stanu nema Kineza?

 

Martina će doći. Družićemo se kod kuće ili otići u neku od meni omiljenih birtija. Prvog maja možemo da se vidimo sa Wang Congom, drugog idemo u detaljan obilazak Bude koji gleda u pravcu svoje statue iz Hong Konga, a trećeg Wang Cong i ja idemo u ranije dogovoreni obilazak severnokorejske granice, ne bismo li preko Tumena skoknuli​ ​ do Severne Koreje.

 

Prvog maja stavljen sam na prvu budističku probu​. Na oko sat vremena pred pristizanje Martininog voza, sestra me je obavestila da je baka preminula. Dane pred Prvi maj provela je u bolnici. Još po odlasku iz Beograda, teško me je napuštala pomisao da je više neću videti. Moja briga bila je usmerena ka ocu koji je trebalo da sahrani svoju majku. Sreća što se Martina tog i narednog dana zatekla uz mene!

 

Bio sam u nedoumici: putovati radi sahrane ili ne? Na kraju, šta mrtvac ima od toga ko je na sprovodu? Baka je podržavala moja putovanja. Sa radošću je slušala o mojim prijateljima. Priželjkivala je da čuje da sam osim prijatelja našao ženu​, iako je tog dana postalo izvesno da tako nešto nikada neće čuti.

 

Nakratko sam čuo svoje​ ​. Pribrao sam se. Otišao sam na železničku stanicu da pokupim​ Martinu. Došli smo u stan. Ostavila je stvari, a potom smo otišli na večeru sa Wang Congom.

 

Iako nisam imao potrebu da pričam o bolu koji me je tih sati razarao, rekao sam Wang Congu šta se dogodilo. Odlazak u hram narednog dana bio je neupitan. Martina će obilaziti znamenitost, a ja svakako imam razlog za odlazak u hram. Wang Cong upitao je tokom večere da li sam siguran da želim da putujemo za Hunchun i Tumen. Nekoliko nedelja ranije, dok sam ga propitivao o mogućnostima samostalnog putovanja uz severnokorejsku granicu, ponudio je da pođe sa mnom. Te večeri pružio mi je dodatni izbor: da otkažemo putovanje, a ja ostanem kod kuće u žalosti ili da pođemo na put, dok ja žalim u sebi​ ​.

 

Narednog dana, Martina, Wang Cong i ja bili smo u hramu. Iste večeri Martina je jednim od poslednjih vozova napustila grad, a Wang Congovo i moje putovanje čekalo je da se dogodi.

 

***

 

Pošli smo na put. Uvek možemo izabrati da budemo sa onima koji su pored nas ili da tugujemo za onima koji nisu. Čak i kada tugujemo, ne moramo se odaljavati od onih što su tu. Postupio sam onako kako bi baka želela da postupim. Ne bi želela da sedim u stanu, prevrćem fotografije i žalim. Ne bi želela da prelazim desetine hiljada kilometara sad kada ni čaj više ne možemo popiti zajedno. Ne samo da bi rekla da idem sa Wang Congom, već bi mi dala i koji dinar kako je to obično činila pred svako putovanje.

 

Treće majsko jutro najavljivalo je sunčan dan. Vozom smo pošli u pravcu ruske granice. Dok smo šetali Hunchunom, našim prvim odredištem, Wang Cong često je pitao da li možda želim da vidim ovo ili ono, da li bi možda valjalo uzeti taksi i odvesti se tamo ili onamo. Bio je ljubazan, ali neraspoložen. Noć pred putovanje mučili su ga košmari.

 

Dan je bio topao. Nebo je bilo vedro, prozirno plavo bez oblaka. Hunchun je poslednji kineski grad na granici sa Rusijom. Pored kineskih i korejskih natpisa, kako je to svuda u Yanbianu, hunchunski natpisi dodatno su prevedeni na ruski. U gradu živi izvesni broj Rusa. Postoje ruski mediji, a budući da je najistočniji kineski grad po izlasku iz Rusije, privlači ruske posetioce… ili bar one ruske komšije koji jednog dana, kada se zateknu u Moskvi, žele da kažu Bio sam u Kini​ ​.

 

Wang Cong zapazio je da su nas pojedini ljudi na ulicama upadljivo posmatrali, dok su

istovremeno uglavnom podeljeni: ili je grupa Rusa ili grupa Kineza. Nismo uočili niti jednu grupu sa nekoliko mladih Rusa i Kineza ili, pak, dve izmešane​ ​ porodice prijatelja.

  • Primećuješ kako nas gledaju?​, dobacio je.
  • Lep sam im, pa zato…​, nisam odoleo.
  • Nema pomešanih grupa. Ili su samo Rusi ili samo Kinezi​, dodao je.
  • Kako znaš da su ili Rusi ili Kinezi?​, nisam se uzdržao.
  • Ne kapiram šta hoćeš da kažeš​, uzvratio je.
  • Pa, nas ko vidi reći će ,,Gle, Rus i Kinez!”​, pojasnio sam. Pomislih, Samo mi fali da me u severoistočnoj Kini, ni krivog ni dužnog, optuže​ za Rusa. bùshì èluósī rén​, našalio sam se.

 

Usledio je izliv zaraznog​           ​smeha kojem je Wang Cong bio sklon svako malo. Zacenjivanje mu je bilo poput tika kojim je unosio svežinu i optimizam u razgovor, ma o čemu pričali.

 

Iako je Wang Cong posumnjao da se lokalni Rusi i Kinezi verovatno sastaju po kućama, odobrio sam mu zapažanje dodajući da smo mi, eto, jedini mešoviti par​, čak krajnje neobičan za ovaj deo sveta. Ja sam beli stranac​, ali ne i Rus, a on je Kinez koji odlično govori engleski. Da budemo još neobičniji, obilazak Hunchuna zaključili smo u ruskom restoranu.

 

Put autobusom od Hunchuna do Tumena trajao je oko sat vremena. Naš autobus bio je malo veći od kombija. Sedišta su bila otrcana, pohabana i skučena bez dovoljno prostora za noge. Prozori su bili neoprani, a na vrhovima prozora nalazile su se uštirkane prašnjave zavesice crvenih nijansi. Podsećao je na autobus kojim smo Martina i ja putovali iz Kraskina, preko Slavjanke za Vladivostok na -28 °C.

 

Pogrešno mi se učinilo da je kineski autobus manje isciman​ od ruskog. Autobusi su bili isti, ali ruski putevi iscimaniji​ su od kineskih. Kineski putevi, bar tamo gde ih ima, uvek su savršeni. Vožnja starim autobusom po ruskom putu u zadnjici ostavlja doživljaj vožnje biciklom po kaldrimi. Vožnja starim autobusom po kineskom putu omogućava uživanje u posmatranju okoline, tako da zadnjica ne utrne.

 

Pri izlasku iz Hunchuna ka Tumenu, počela su da se naziru tamno zelena brda zabačenih severnokorejskih opština. Odaljavajući se od grada, približili smo se reci koja je čitavim ostatkom puta pratila autobus. Obodi Severne Koreje, seoska imanja, njive i pošumljena brda činilo se da su bila na manje od kilometra. Jasno su se videle fasade seoskih kuća, kao i uzak put kojim bi prošao poneki biciklista, kamion ili auto. Neposredno iza branika, na putu kojim smo se kretali, nalazila se visoka žica sprečavajući pritup reci.

 

Severna Koreja: tako blizu, a ipak nedostižna. Zabranjeni izazov sa druge strane gotovo isušene reke. Da nema žice, mogli bismo da izađemo iz autobusa i siđemo do tumenskih obala posutih beličastim peskom. Možda bi po dolasku u Tumen trebalo da se osmelimo na prelazak preko Tumenskog mosta (图们国境大桥), ne bismo li zaista prošetali nazirućim Onsongom.

Možda se nešto promenilo, pa može da se uđe na sat ili dva.

 

Po dolasku u Tumen, otišli smo do glavnog tumenskog šetališta. Vrvelo je od meštana tog sunčanog majskog popodneva. U delu šetališta sa parkom postoji neugledni, delimično oronuli, beli, te rđom načeti brod-restoran dostupan posetiocima. Još uvek ne shvatam da li je brod na kineskoj ili korejskoj strani​. Iako je šetalište na kineskoj obali reke, trebalo je proći kroz tada zatvorenu kapiju sa natpisom Demokratska Narodna Republika Koreja​, koji je počinjao i završavao bojama severnokorejske zastave.

 

Govorilo se da je u Onsongu, sa druge strane reke, radio jedan od najozloglašenijih logora za političke zatvorenike. Neki zatvorenici uspevali su da iskoriste blizinu kineske granice i trajno pobegnu, pa su severnokorejske vlasti s kraja osamdesetih izmestile logor. Nedoumica koju zemlje poput Kine i Severne Koreje stavljaju pred stranog prolaznika završava se saznanjem da o tim zemljama mislimo da nešto znamo, a po dolasku ne samo da vidimo koliko ne znamo, već postajemo zbunjeni nesposobnošću da saznamo.

 

Izvan Kine, brojni novinski članci govore o logorima za prevaspitavanje​. Zapadne novine predstavljale bi ih kao zatvore u kojima se sprovode različiti oblici prisile, dok bi kineske objavljivale pozitivna svedočanstva ljudi koji su prošli kroz ovaj, na zapadu ozloglašeni,​ obrazovni program. Da li je istina da u Kini postoje radni logori za prisilno prevaspitavanje muslimanskog stanovništva ili je reč o dodatnom obrazovanju koje nedovoljno sposobne osposobljava da krenu napred i ostvare neke životne ciljeve?

 

Da li je istina da logori u Severnoj Koreji još uvek postoje? Da li je istina da se u nekim logorima istraživalo nad živim ljudima? Da li je istina da se u njih dospevalo ili dospeva tek nečijim potkazanjem ili su to pravi​ zatvori za prave​ zlotvore koji zaslužuju zatvor? Kome verovati, ako iz jedne zemlje dolaze istovremeno dva krajnje suprotstavljena svedočanstva? Koliko je tek surovo saznanje da se negde na svetu dešava tragedija, a da pojedinac ne može čak ni da sazna je li to istina, laž, iskrivljena istina, politička manipulacija…?!

 

Pred zatvorenom kapijom ispred usidrenog broda-restorana nalazio se čitav red ljudi koji su čekali da se slikaju kod ulaza u Severnu Koreju. Neki bi se slikali u društvu, a neki sami. Slikali smo se i Wang Cong i ja. Međutim, niko ne bi napravio tek običan selfie​, već fotografiju koja do tančina obuhvata pozirajućeg pred vratima pakla​. Slikanje pred kapijom Severne Koreje bilo je svojevrsni ritual slavljenja slobode u kojem svako ko pozira kao da je izrazom lica poručivao: Ovde zastajem! Ne idem dalje!

 

Možda je bilo bahato maštati​ o Severnoj Koreji, prisećati se Ariranga (아리랑) i posmatrati upickane svetle fasade Onsonga, dok se u društvu prijatelja slobodno slika i puši sa druge strane. Više nego ikada, Kina je tog tumenskog popodneva za mene postala trajni simbol slobode; zajedničke slobode svih onih u parku i mene; jednom osvojene sa kojom se ne igra.

 

***

 

Wang Cong i ja vratili smo se u DunHua kasnim vozom iz Tumena. Umor nas je sustigao. Poslednje minute zajedničke šetnje od železničke stanice do stambene četvrti proveli smo u tišini. Pozdravili smo se ispred njegove zgrade i ostali na dogovoru da se vidimo uskoro.

 

Dva dana kasnije, Wang Cong poslao mi je zvučnu poruku da pita kako sam. Odgovorio sam kratko. Ubrzo potom prestao je da se javlja i da odgovara na moje poruke. U rasponu od nedelju dana poslao bih jednu do dve poruke ne bih li saznao da je dobro. Jednom u nekoliko nedelja odgovorio bi sa zakašnjenjem da je dobro i da ne brinem.

 

Poruke su se naglo proredile. Iz dana u dan bivale su sve ređe, a nakon nekoliko nedelja više se nismo čuli. Wang Cong je iščezao, baš kao što prijatelji ponekad neočekivano iščeznu; sa ili bez razloga. Nije da nisam osetio njegovo naglo odsustvo, ali nije ni da se dogodilo prvi put. Poslednji put video sam ga treće majske večeri kada smo se, po povratku iz Severne Koreje​, pozdravili pred njegovom zgradom.

 

Nestanak Wang Conga podsetio me je na niz akademskih predavanja koje je ugledna filološkinja iz Moskve pripredila na internetu o tome kako razumeti Ruse​. Objasnila je jezičke, kulturološke i psihološke obrasce koji bi mogli, iako ne svih, pojasniti postupke mnogih Rusa. Ruski prijatelj, poput Wang Conga, ume da bude jednako nepredvidiv. Samo iščezne. Nestane kao da je umro. Da li je to zajednička rusko-kineska manija? Možda je to zbog uslova koji rađaju sisteme poput Rusije i Kine. Šta je čovek svetu? Šta je čovek čoveku, čak iako iščezne ili naprosto umre?

 

Bolje je nemati prijatelje i biti sam. Možda je u životu čak najbolje nemati nikoga. Da Wang Cong nije bio prijatelj pre i tokom dana patnje kroz koju sam prolazio, ne bih primetio njegovo odsustvo. Da baka nije bila osoba kakvom je pamtim, ne bih patio zbog njene smrti. Wang Cong zatekao se uz mene kada sam saznao da je baka umrla, dok su naposletku oboje imali nešto zajedničko. Oboje su iščezli neočekivano. Poslali su mi glasovne poruke, sačekali da odgovorim i potom nestali bez reči, svako na svoj način.

 

***

 

Drugom polovinom marta, u vreme kada sam upoznao Wang Conga, u našu školu stigla je Li Feng. Li Feng ne samo da je živela u istoj četvrti, već je ulaz njene zgrade bio na dvadesetak metara od mog ulaza.

 

Li Feng provela je nekoliko godina sa svojim mužem u Šangaju. Ubrzo po porođaju, vratili su se u DunHua. Ona je učiteljica, a njen muž kompjuterski inženjer sa višegodišnjim radnim iskustvom u Hohotu i Šangaju. U stanu u kojem su živeli vodio je manju porodičnu firmu za proizvodnju softvera. Li Feng radila je sa svojim mužem pomažući oko porodičnog posla.

 

Nakon izvesnog vremena, potražila je posao nedaleko od kuće, pa je tako dospela u našu školu. Radila je posvećeno. Učenici i roditelji brzo su je prihvatili. Zajednički časovi sa Li Feng bili su poput odmora. Nije bila samo koleginica, već saradnik, podrška i prijatelj.

 

Nedugo nakon našeg prvog susreta u školi, Li Feng pokazala je volju da se družimo izvan posla. Zajedno sa njenom porodicom odlazio bih na obližnje gradske planine. Pozivala me je u svoju kuću i na večere sa svojim rođacima. Često mi je ponavljala da nije dobro da budem sam, da treba da se družim i da je važno da tražim pomoć, ukoliko mi nešto zatreba.

 

Upoznavala me je sa dosta ljudi iz svog okruženja ne bih li našao što srodniju dušu​. Iskustvo sa Wang Congom, koji je tokom narednih meseci mog druženja sa Li Feng bio u već podužem odsustvu​, budilo mi je oprez. Pitao sam se je li uobičajeno među Kinezima da razviju bliskost, pa potom nestanu. Nešto kao: Ova građevina je stabilna, pa sad idemo dalje​   ​.

 

Nekoliko nedelja po dolasku, napustila je školu, odlučivši da nastavi da pomaže svom mužu. Svog poslednjeg radnog dana, došla je na jedan od mojih časova. Sedela je u istom ćošku iz kojeg je samo nekoliko nedelja ranije promatrala našu prvu zajedničku lekciju. Posmatrala me je smešeći se. Njen osmeh odavao je izraz lica koje je srećno dok ispraća osobu za koju zna da želi da ode, pokušavajući da sakrije sopstvenu patnju zbog odlaska te osobe. Osećao sam se kao da odlazim na put.

 

Iako sam očekivao da ćemo se ređe viđati nakon što je napuštila školu, činilo se da Li Feng nije imala nameru da nestane​ ​. Nastavili smo da se viđamo svaki ili svaki drugi dan. Posećivala bi me sa svojim mužem uglavnom oko osam posle večere. Provodili smo sate razgovarajući. Nismo čak slušali ni muziku. Katkad bismo maštali o nekom zajedničkom putovanju.

 

Tog nezaboravnog maja, otac Li Feng oboleo je od teške bolesti. Promena u životu kineskog čoveka retko promiče deci. Iako mnogi Kinezi zasnivaju porodice tokom kasnih dvadesetih ili ranih tridesetih, zasnivali porodice ili ne, gotovo nikad ne napuštaju roditelje. Briga za stare roditelje ponekad oblikuje celokupni život kineskog čoveka.

 

Kinezi uče kako da žive u sadašnjosti, ali ne i da zaborave prošlost. Baš kao što Luo Yusheng kaže u filmu Put kući (我的父親母親)​, opisujući sahranu oca i poslednji dan posete majci: Rano tog jutra, okupio sam učenike. Rekao sam da ću ih podučavati jedan dan. Seoski starešina upitao me je zašto. Odgovorio sam da je to za moju majku i oca. Stajao sam na očevom mestu; na istom mestu sa kojeg je podučavao godinama. Bio sam uveren da je čuo glas mene i đaka. Čitao sam iz iste knjige iz koje je on čitao još prvog dana u školi. Nije to udžbenik, već obična beležnica koju je sam napisao:

,,Čovek nek’ uči da čita i piše.’’

,,Verno nek’ straži nad postupcima svojim.’’

,,Da spozna sadašnjost, a ne zaboravi prošlost.’’

,,Proleće, leto, jesen, zima: delići su godišnjeg kruga.’’

,,Istok, zapad, sever i jug: u svemu se krije svrha.’’

,,Nek’ se predaka seća i poštuje stare.’’

 

Splet neobičnih izbora navodio je Li Feng da, kao novopečena​ majka, nastavi radne pustolovine pomažući u porodičnoj firmi svog muža. Nakon nekoliko meseci, zaposlila se u školi. Samo nekoliko nedelja kasnije, napustila je školu i ponovo se vratila u preduzeće svog muža, da bi nakon manje od dva meseca zakupila deo već postojećeg restorana: jednog od najuglednijih s evropskim menijem u našem kinesko-korejskom gradu.

 

Dok bismo razgovarali o poslovnim nedoumicama što su je mučile, pokušavao sam da kažem da je u nekim godinama važno da čovek preseče​ i odluči šta hoće od života, šta hoće sa sobom, šta želi da radi. Spozna li makar šta neće dobar je znak, ali nedovoljan da bi se nastavilo u pravcu stvaralaštva.

 

U jednom od razgovora, Li Feng otkrila mi je da je retko viđala svoje roditelje, brata i sestru, iako su živeli u istom gradu. Pri jednoj od poseta roditeljima, primetila je da njen otac izgleda znatno drugačije. Uočila je da je značajno iznemogao. Smršao je, a na njegovom licu, ispod smežurane kože, nazirale su se jagodične kosti. Video se tek nos, tanke ispucale usne i umorni pogled očiju utonulih u bledo lice. Iako su nam dani svima odbrojani, činilo se da su njegovi dani bili nešto odbrojaniji​ ​.

 

Li Feng trudila se da obezbedi što više novca za što uspešnije lečenje sopstvenog oca. Dvonedeljni boravak u osrednjoj kineskoj bolnici ponekad je skuplji od letovanja u vrhunskom izraelskom odmaralištu. Život kineskog čoveka meri se dubinom džepa​. Što dublji džep​, to više nade, to više zdravlja i to je život duži. Zato je Li Feng napustila posao učiteljice pokušavajući da, udružena s mužem, stvori više. Zato je ubrzo potom zakupila već postojeći restoran, verujući da će uz više novca pomoći svom ocu da ozdravi.

 

Retko bi govorila o članovima porodice, ali ne i o svom ocu. Iako je nekoliko puta ponavljala istu priču, doživljaj njene priče uvek bi bio ispraćen blistavo kristalnim sjajem u očima. Ma koliko puta opisivala dva ili tri za svoj život ključna događaja, radost u njenim očima činila bi da priča uvek bude jednako nova i dragocena. Možda bi neki delovi priče ostajali nedorečeni, ali ne i deo kada bi rekla: Moj otac želeo je brata i mene žive!

 

Krajem osamdesetih godina, roditelji Li Feng živeli su u zemljoradničkom delu Yanbiana. Majka je bila domaćica, a otac službenik lokalne Vlade. Imali su jednu kćerku u vreme kada je majka Li Feng ostala blagoslovena​ ​ po drugi put.

 

Prihodi seoskih porodica tokom osamdesetih i devedesetih godina bili su oskudni. Vlasti su ograničavale svaki bračni par na po jedno dete. Ako bi se nekoj porodici omaklo​ po drugi put, porodica bi morala da odluči hoće li se trudnoća nastaviti. Porodice koje su želele svoju decu živom, po dolasku na svet novorođenčeta, morale bi da plate kaznu, kako su moji prijatelji često nazivali porez na drugo dete​  ​.

 

Ocu Li Feng, članu Partije i istaknutom službeniku Vlade u seoskoj sredini, nije priličilo da prkosi društvenim načelima praveći decu​. Li Feng rođena je poslednjih meseci osamdesetih godina u pratnji brata. Činilo se da su se roditelji opstrvili​ na tadašnja pravila, pa kako im dvoje dece nije bilo dovoljno​ ​, prešli su na troje.

 

Porodica ne samo da je dobila još dvoja gladnih usta, ne samo da je morala da plati duplu kaznu, već je otac Li Feng oteran​ iz službe. Nije priličilo službeniku Vlade da krši pravila​, a još manje da ih izvrgava ruglu​. Detinjstvo Li Feng tokom devedesetih bilo je ispunjeno posvećenim odgajanjem, dok istovremeno oskudicom i tek ponekim danom kada se seća da je bila sita.

 

Redovni odlazak Li Feng, njenog brata i sestre u obližnju seosku školu nije se dovodio u pitanje. Li Feng pamti da su njeni roditelji uvek kasnili s uplatom školarine. Ponekad je bilo pitanje izbora: ili će se jesti ili će se škola za sve troje dece platiti na vreme.

 

Budući da starešine nisu mogle da izbace iz škole pristojno vaspitanu decu, a zbog neodgovornosti i bezobrazluka ​nekada uglednog službenika lokalne Vlade, pokušavali su ih primorati da sami odu. Tokom svakog polugođa, u vreme kada se plaćala školarina, Li Feng i njen brat bili bi isterivani sa časa kako bi stajali na kapiji školskog dvorišta. Stajali bi uz natpis ispisan krupnim slovima: Deca roditelja koji ne plaćaju školu​     ​.

 

Li Feng i njen brat uglavnom bi bili izvedeni nekoliko minuta pred kraj školskog dana, kako bi na vreme zauzeli mesta za javno sramoćenje, te kako se ne bi slučajno dogodilo da neko od đaka ili porodica druge dece ostane neobavešten o strašnom prestupu koji su roditelji Li Feng počinili. Izigrati zakon i narađati decu​ kojima se nema za školu!

 

Početkom novog veka, porodica Li Feng napustila je selo. Uz nešto nasleđenog novca, otac je pokrenuo malo preduzeće za proizvodnju flaša. Po dolasku u DunHua, životne okolnosti menjale su se iz godine u godinu. Majka se zaposlila, a očevo preduzeće omogućavalo je pristojan život tokom narednih godina. Li Feng, njen brat i sestra nastavili su putem obrazovanja. Sećanje na dane sramote i siromaštva vremenom je bledelo. Ostala je tek jedna misao praćena uvek istim ushićenjem, istim osmehom i žarom u očima na ivici suza: Moj otac želeo je brata i mene žive!

 

***

 

Iako rođendani nisu važna svetkovina među kineskim stanovništvom, Li Feng podsetila me je krajem juna na moj rođendan koji se bližio. S obzirom da su se u školi slavili rođendani samo pojedine dece, ali ne i nastavnika, preskočio sam rođendansku tortu sa koleginicama. Niko se nije setio mog rođendana, pa se učinilo suvišnim donositi tortu i skretati pažnju na jednu tako beznačajnu svetkovinu. Kao da je u pitanju postignuće vredno slavlja. Ionako svi koji su nekada živeli ili žive morali su se roditi na neki dan.

 

Pojedini Kinezi, poput Wang Conga, ni ne znaju tačan dan svog rođenja. U papirima im uglavnom piše dan rođenja po kineskom lunisolarnom kalendaru, a dani kineskog kalendara svake godine menjaju se u odnosu na dane gregorijanskog kalendara, pa se Kineska Nova godina svake godine slavi na različit dan. Tako se u Kini pamti​ dan rođenja, iako mnogi ne znaju kada se tačno njihova majka porodila po gregorijanskom kalendaru.

 

Za svoj rođendan odlučio sam da priredim večeru za nekoliko prijatelja. Možda bi se moja rođendanska proslava završila razgovorom sa roditeljima i odgovaranjem na poruke sa društvenih mreža, da Li Feng nekoliko dana pred rođendan nije najavila da će mi doneti tortu. Tragajući za posebnom tortom​, obilazila je restorane i poslastičarnice, pa je tako upoznala preduzetnika čiji je restoran tih dana odlučila da delimično otkupi. Želeo sam da joj posao donese obilje dobara, plašeći se da ne budem kriv za slučaj da nešto krene po zlu​ ​.

 

Potrudio sam se da postavim sto po uzoru na fine kineske i korejske restorane u kraju. Za razliku od evropskih, kineski i korejski tanjiri i čaše su manji, retko ili nikada ne postavljaju se viljuške i noževi, pa su pravila postavljanja trpeze drugačija od evropskih.

 

Kod nas, na primer, najpre se postavlja veliki plitki tanjir, preko kojeg bi išao duboki tanjir za supu. Duboki tanjir pokrivao bi se malim plitkim tanjirom. Sa leve strane postavila bi se viljuška, dok bi se sa desne strane iz pravca tanjira najpre postavio nož, a potom kašika. Levo od viljuške, desno od kašike ili ispred trospratnice od tanjira dodale bi se posebne vrste manjih viljuški, kašičica i nožića, zavisno od toga da li se služe jela poput ribe ili kavijara. Za escajg vrlo je bitno ima li tradiciju, kada je kupljen, da li je nov, odakle je donešen, je li ima ugravirano prezime ili grb porodice, da li je od srebra ili nešto jeftinijeg metala.

 

Najpre bi se služilo predjelo za koje se koristi mali plitki tanjir sa vrha, kao i viljuška sa leve strane. Nakon predjela, mali plitki tanjiri se sklanjaju, a duboki tanjiri ostaju. Kod nas na Balkanu, duboki tanjir najčešće se koristi za supu koja se zahvata kašikom, dok kod Italijana isti tanjir koristi se za pastu, pa se tako kašike najčešće ne postavljaju. Po završetku supe ili paste, duboki tanjiri se sklanjaju i tada na trpezu stiže glavno jelo, za koje se koristi veliki plitki tanjir, preostala viljuška i još uvek netaknuti nož. Jela se služe na smenu uz pažljivo odnošenje tanjira. Čaše i šoljice različitih oblika i veličina koriste se za vodu, rakiju, viski, vino, kafu, čaj… Dezert, uglavnom torta ili sitni kolači, postavlja se na kraju obroka nakon što se počisti sto. Tada je potrebno pripremiti novi komplet malih plitkih tanjira, kao i male viljuške ili kašike.

 

Iako kineska kuhinja ne oprašta greške pri kuvanju, pravila ponašanja za stolom humanija​ su od naših​. Svaka osoba dobila bi mali plitki tanjir, preko ili pored kojeg se postavlja manji duboki tanjir koji podseća na činijicu za puding. Budući da lepo vaspitani Kinez piše i jede desnom rukom, uglavnom desno od tanjira postavlja se po jedan par štapića i možda tek manja kašika, ukoliko se služi supa. Čaše za vodu, vino, pivo i ostala pića uglavnom su iste. Manje su od evropskih čaša za vodu, ali neznatno veće od čašica za rakiju ili bosanskih šalica za čaj.

 

Kineski štapići za jelo često su od drveta, ali mogu biti od metala, srebra ili porcelana. Drveni štapići razlikuju se po tome da li su jeftini ili skupi. Jeftini štapići u celofanu dele se besplatno po restoranima, dok nešto otmeniji štapići mogu biti u različitim bojama, pa nije isto jesu li crveni, crni, od maslinovog drveta, jednobojni ili s elegantnom pozlaćenom šarom pri vrhu. Porcelanski štapići oponašaju šare drevne kineske mode​ ​, pa belom porcelanskom osnovom dominiraju plavičasti motivi.

 

Za razliku od evropskih escajga, čak najfiniji kineski escajzi oslobođeni su starine. Lako je naći štapiće koji odražavaju ukus predaka, ali je skoro nemoguće pronaći porodične escajge koji su preživeli desetogodišnje revolucionarno​ bezumlje sa malo čega kulturnog​ ​. Kineski escajzi, mada ne samo oni, opominju do koje granice pomahnitala vlast može biti spremna da ide.

 

Kineski običaji, bar u Yanbianu, nalažu da se hrana služi odjednom. Kinezi ne uobičavaju ispijanje kafe ili čaja tokom obroka, niti dezert po završetku obeda. Mada, ako se dezert spremi, takođe bi se postavio s ostatkom hrane. Svi koji se zateknu u kući okupili bi se oko stola, a obed bi mogao da traje i duže od dva sata. Ne postoje pravila kada se šta jede, već bi svako ugađao sopstvenim potrebama: malo salate, malo mesa, malo ribe, malo supe, opet malo salate uz zalivanje supom ili malo supe na kraju svega… U nekim delovima Kine, u činije sa jelima po sredini stola stavili bi se štapići ili escajg za zahvatanje hrane, dok bi kod nas na severu iz zajedničke posude svako zahvatao hranu svojim štapićima.

 

Mala plitka tacna ključna je za pojedinačno prinošenje hrane tokom obroka, dok bi dublja ćasica, pre ili posle supe, služila za rižu. Punila bi se rižom do pola, a preko bi se dodavala poslužena jela od povrća, mesa, ribe…, pa bi se grickalo​ malo po malo ili pomešano sve odjednom. Kako ko voli, bez pridikovanja, dobacivanja ili držanja moralnih lekcija o lepom ponašanju​. Pojedinac poput mene, umesto riže ugođaj bi upotpunio nudlama, kikirikijem, sojinim semenkama ili tofuom. Mnogi Kinezi koje znam kažu da riža goji, pa sam imao opravdanje da je izbegavam, budući da je volim samo u sutlijašu.

 

Kineski i korejski običaji, slično seoskim krajevima Turske, centralnog i južnog Balkana, poznaju niske stolove za koje nisu potrebne stolice, već bi se ukućani okupili oko stola sedeći na podu. Mnogi restorani u Yanbianu podeljeni su u dva dela, pa tako postoji deo s običnim stolovima i deo s okruglim ili četvrtastim soframa uz koje se nalaze jastučići za sedenje na podu. U nekim restoranima, na sredinu stola postavljale bi se šnajderske makaze koje služe za seckanje samo pojedinih vrsta nudli, uglavnom klizavih crnih korejskih nudli koje se služe u hladnoj supi. Makaze se takođe koriste za seckanje roštiljskog mesa, ali samo u restoranima gde se u sklopu stola nalazi roštiljski rešo​ ​.

 

Za svoju rođendansku večeru, postavio sam štapiće, a kašike sam stavio u jela po sredini stola. Došao sam u iskušenje da skuvam sutlijaš, ali sam brzo odustao od te pomisli, plašeći se da ne sablaznim prijatelje. Italijani koje poznajem uglavnom se uznemire kada čuju da stavljam špagete u supu. Francuzi takođe kada im opisujem porodični dalmatinski običaj dodavanja izvorske vode u vino. Poučen iskustvom čuvenih modnih kreatora iz Italije, najurenih sa tržišta Kine zbog reklame sa štapićima, nisam želeo da ispitujem granice trpeljivosti dragih prijatelja. Kako sam došao na ideju, tako sam od ideje odustao.

 

Posluženje sam naručio u restoranu u kojem sam obično ručavao posle časova. Bio je to novootvoreni porodični restoran u elitnom bloku, s druge strane ulice nešto skromnije četvrti u kojoj smo živeli porodica Li Feng i ja. U restoranu su često ručavali policajci iz kraja, kao i roditelji dece koju sam podučavao. Zamolio sam vlasnika restorana da porudžbina ne kasni i da ne bude greške, jer je u pitanju iznimno važna večera za prijatelje.

 

Ne samo što kod Kineza nema šale sa hranom, već u Kini hrana zavređuje poštovanje koje nedostaje našem delu sveta. Hrana se ne odbija i ne baca! Odbiti hranu u kineskoj kući ravno je teškoj uvredi. Kako svoje prijatelje ne bih doveo u položaj odbijanja, naručio sam nekoliko vrsta različitih jela, suviše od svakog, ne znajući kome će se šta svideti. Što veći izbor, to manja šansa da neko dođe u iskušenje​ ​ i odbije hranu.

 

Kućna sedeljka​ s Edith Piaf u pozadini, posebnom tortom od čokolade napravljenom specijalno za mene po britanskom receptu i kineskom trpezom uz prozor koji se prostirao čitavim zidom prozračnog kuhinjsko-trpezarijskog prostora učinila se savršenom prilikom da pored Li Feng i njenog muža pozovem i Tong​ Ming Yang. Nisam pozvao Wang Conga. Verovatno bi se napravio lud​, a i pojedine knjige najbolje je zauvek zatvoriti.

 

***

 

Tong Ming Yang upoznao sam u istom supermarketu gde sam nešto ranije sreo Wang Conga. Doduše, Wang Cong presreo me je kod mesnih narezaka, za razliku od Tong​ Ming Yang koja mi je ukazala pomoć, dok sam se snebivao ispred frižidera sa sojinim napicima.

 

Tong Ming Yang radila je kao učiteljica kineskog i engleskog jezika u jednoj od državnih škola u gradu. Bila je srednje visine, klasično lepe građe, uvek uredno počešljane ravne duge kose koja je krasila izrazito bledo lice tankih usana, okićeno diskretnim naočarima za vid i blago nanešenom šminkom. Uvek bi nosila modernu haljinu, ponekad malo iznad kolena, elegantno dopunjenu ešarpom prilagođenom godišnjem dobu i nijansama haljine i cipela.

 

Zašto je Tong​ Ming Yang postala učiteljica, kada je svojim kvalitetima sigurno mogla da izgradi karijeru estradne umetnice u Šangaju ili Hong Kongu? Škole u Kini su poput modnih kuća. Osim obrazovanja, pri zapošljavanju važno je da učitelj bude mlađi od trideset pet, da izgleda lepo i da bude ljubazan, pa se ponekad čini da su škole poput agencija za okupljanje onih koji su bili stidljivi da se oprobaju kao modeli, dok za razliku od mnogih modela ipak imaju kefalo​ ​.

 

Sa Tong​ Ming Yang osećao sam se kao protagonista banalne šangajske serije. Serije koje se najčešće emituju putem televizije ili popularnih onlajn mreža, suprotno vrhunskim filmovima kineske i tajvanske produkcije, uglavnom opisuju nestvaran život kakav bi većina mladih negde u svetu želela da živi. Često su to romantične priče imućne omladine koja se bori za ljubav. Ako im se radi, rade. Ako im se ne radi, ne rade jer potiču iz porodica koje poseduju višemilionske korporacije, pa im je glavna muka​ ​ koga će voleti i hoće li ih voleti onaj ko im se sviđa.

 

Savremene kineske serije obiluju besmislenim šalama, teatralnim govorom, skatološkim humorom i bezvrednim razgovorima, pa su tako slične južnoameričkim sapunicama​ ​. Svi protagonisti lepi su i zgodni. Nemaju zdravstvene probleme, osim povremenih napada proliva, budući da se proliv pokazao primamljivom predstavom za prosečnog kineskog gledaoca.

 

Druženje sa Tong​ Ming Yang bilo je poput kineske sapunice kojoj su nedostajali Šangaj, imućni roditelji, maloumni razgovori i neprijatni stomačni napadi​. Naš život razlikovao se u tome što smo morali da radimo, a i često smo razgovarali o temama koje ne zanimaju omladinu iz sapunica​ o imućnim šangajskim porodicama.

 

Tong Ming Yang i ja često smo odlazili u restoran Li Feng. Ponekad bih u kuhinji restorana kuvao pastu za sve nas. Dobio sam čak i crnu kuvarsku uniformu koju sam uživao da nosim svaki put kada bih kuvao. Okupljali bismo se uglavnom po završetku mojih časova, a pred kraj njihovih smena, kako se ne bi dogodilo da upadne​ ​ inspekcija i optuži nas za nelegalni rad.

 

***

 

Trudio sam se da izbegnem grešku mnogih stranaca koji bi poredili svoj deo sveta sa Kinom. Najlepše uspomene iz Kine nose oni koji su Kini dopustili da im se desi.​ Pokušavao sam da razumem zašto su pojedine životne navike u Kini​ ​, iako čudne, baš takve kakve jesu.

 

Zašto u Kini osoba sa fizičkim nedostatkom​ ne može biti učitelj? Zašto se četrdesetogodišnjak ne može zaposliti u školi? Zašto je Liu Xiaobo bio proganjan do smrti, a njegova žena za kaznu morala provesti godine u kućnom pritvoru? Zašto su neke knjige u Kini zabranjene i zašto je baš Yu Hua jedan od retkih koji nesmetano može da piše i prodaje knjige neugodnog sadržaja širom

Kine? Zašto pojedinci postaju zatvorenici kada objave društveno​   nepoželjan film​, dok se filmska produkcija ponosi ostvarenjima poput Zbogom, moja konkubino (​          霸王別姬)?

 

Mada su kineski prijatelji odani i brižni, manje lepa zapažanja mogu dovesti do nesporazuma u novonastajućem prijateljstvu stranca i Kineza. Tokom meseci druženja, Tong​ Ming Yang bila je okno kroz koje sam očima stranca istovremeno voleo i prezirao Kinu. Otvorila mi je polje neizmernih preispitivanja i slobode da mi se pojedine kineske vrednosti sviđaju, dok bih druge odbacivao i kritikovao. Tong​ Ming Yang tvrdila bi za sebe da je tradicionalna, možda čak konzervativna, ali uvek bi me saslušala. Složila bi se, negodovala ili oćutala, dok bi me katkad takođe podsetila da se Kina menja.

 

Menja se svet, pa se menja i Kina. Sadašnjost i stvarnost jučerašnjeg dana ne moraju biti sadašnjost i stvarnost sutrašnjeg. Saznanje o jučerašnjem događaju, ne mora biti jednako saznanju o sutra. Krem kineskog društva odlučan je u nameri da prevaspita​ pojedinca; čak i da ga pogazi ako bi se ovaj opirao. U isto vreme, Kina je takođe vojnik koji zaustavlja tenk na Tjanmenu pokušavajući da zaobiđe prkosnog pobunjenika. Možda je taj vojnik tek jedan od mnogih. Možda je jedan od retkih. Čak i da je jedan jedini takav, i taj vojnik je Kina.

 

***

Po završetku leta, meseci su brzo prolazili. Dan za danom smenjivao se ispunjen licima starih i novih đaka. Svaki dan u životu učitelja izgleda isto, ali bi ipak imao jedinstvenost kakva postoji samo u zanatima poput učiteljskog.

 

Početak Nove Godine Pacova doneo je nove izazove. Pacovu se nije dalo da ostane neprimećen, pa se već oko novogodišnje proslave sve više pričalo o novootkrivenoj zarazi. Sme li se učitelj ustrašiti i pobeći ostavljajući svoje učenike na milost i nemilost novonastajuće stvarnosti? Ako učitelji beže u trenutku neizvesnosti, štagod predavali, kakvu pouku ostavljaju svojim učenicima?!

 

Želeo sam da ostanem do kraja, ne znajući da ću tokom arpila oboleti. Iako sam čak i tada verovao da će zaraza i moje tek otkriveno obolenje brzo proći, shvatio sam da je došao kraj. Približavao se dan kada je trebalo napustiti Kinu.

 

Tokom poslednjih nedelja u Yanbianu, a više od godinu dana nakon poslednjeg susreta, ponovo mi se javio Wang Cong. Njegova poruka podsetila me je na tajnu​ koju mi je poverio davnog majskog dana, dok smo obilazili dokove Hunchuna. Napustio je jedan posao, prešavši da radi kod strica. Međutim, ni tada nije bio zadovoljan. Želeo je više. Želeo je da raste sopstvenim naporima, ličnim radom na sebi, u novom gradu, bez pomoći strica. Želeo je da gradi svoj život potpuno sam. Bio je spreman da se bori, ali ne i dovoljno odlučan, plašeći se osude bliže porodice onog dana kada napusti porodičnu firmu.

 

Početkom juna, javio se sa željom da se vidimo. Rekao sam da ležim, kako bih se što pre oporavio i spremio za povratak kući. Želeo je da me poseti, a ja sam se uporno vadio​ na svoju bolest, kako do susreta ne bi došlo. Priznao mi je da je nestao​ pre nešto više od godinu dana, jer je osetio da gubi sebe​. Poverio mi je da je njegova briga i razmišljanje o meni postalo toliko snažno, pa bi mu pojedinih večeri nailazio izraženi osećaj straha da će, brinući o meni, na kraju izgubiti sebe.

 

Nije bilo teško razumeti Wang Conga. Bio je to moj jedini prijatelj koji me je vodio kod lekara. Posle svega, bio je jedan od retkih kojem nikada nisam prestao da verujem. Tih junskih dana, ostao sam istrajan u vađenju​ ​ na svoju bolest i odlaganje​ ​ susreta.

 

Tako je bilo sve do dana kada je Wang Cong konačno ispunio svoju želju i napustio Yanbian. Dana kada je pošao za Hong Kong poslao mi je poruku. Doneo je odluku da ode što dalje od našeg grada i otpočne novi život​: sam, na svoju odgovornost, bez pomoći strica ili bilo kog člana porodice. Napokon, više nisam morao da se vadim​ ​. Wang Cong otišao je zauvek.

 

Želim da Wang Cong uspe! Želim da bude srećan kao što je i on želeo da ja budem zdrav. Ne zanima me zašto je prestao da se javlja i da me posećuje. Ne zanima me zašto je pred konačni odlazak iz DunHua želeo da me vidi po poslednji put. Poslednji put dogodio se one večeri trećeg majskog dana kada smo se, po obilasku severnokorejske granice, rastali pred njegovom zgradom. Poslednji put dogodio se kada smo bili najbliži i zato želim da baš taj trenutak zauvek ostane poslednji sa njim.

 

***

 

Ubrzo nakon Wang Conga, i ja sam napustio Yanbian. Po povratku u Beograd, moja sestra često bi tvrdila da sam tužan, pa me jednog dana odvela u kineski restoran. Otišli smo u restoran koji je bio potpuno prazan: samo nas dvoje i kineski par koji kuva i uslužuje.

 

Kina vrvi od malih porodičnih restorana. Kao i svaka birtija, često su neugledni, izlepljeni crvenim papirićima i novogodišnjim natpisima za sreću. Kineski restorani ponekad su neuredni, ali ne i prljavi. Volim kineske birtije, jer osim što su svuda na svetu slične, vraćaju mi sećanja.

 

Tog poslepodneva sa sestrom, imao sam na sebi zelenoplavu majicu koju često nosim, a koju mi je prethodne godine za rođendan poklonila Tong Ming Yang. Moram da nosim zelenoplavu majicu što češće, jer Tong Ming Yang misli da mi lepo stoji.

 

Tong Ming Yang neizmerno mi je pomagala tokom aprila i maja kada mi je, usled oboljenja, bilo otežano kretanje. Osim što me je povremeno obilazila, svakodnevno mi je pomagala da naručim hranu s obzirom da se nisam snalazio s telefonskim aplikacijama na kineskom.

 

Bila je jedina među mojim kineskim prijateljima, koja me je tih meseci podržavala da se vratim u svoju zemlju. Vreme karantina provela je sa roditeljima, van DunHua u malom korejskom gradu iz kojeg potiče. Razumela je želju da se u trenucima pojačane neizvesnosti, donešene novom zarazom, bude blizu roditelja. Bila je jedna od retkih koji me nisu obeshrabrivali u nameri da napustim Kinu, tvrdeći da smo u Kini bezbedni. Čemu sve, ako bi se roditelju ili bližnjem dogodila nesreća, a mi tom bližnjem ne bismo mogli čak ni da zatvorimo oči?

 

Li Feng i njen suprug poslednji put posetili su me u noći pred napuštanje grada. Otac Li Feng umro je tokom aprila, a ona je nedugo po smrti oca prodala svoj deo restorana i vratila se porodičnoj firmi svog muža.

 

Nisam dočekao da proradi škola i da, pre odlaska iz Kine, ponovo vidim svoje đake na okupu. Zabrane s kraja januara kao da su zaustavile vreme. Nije se išlo u škole, niti su smele da rade u našem delu zemlje. Moj avion, jedan od retkih iz Kine za Evropu tokom jula, poleteo je malo pre otvaranja škole.

 

Noć pred put, kada su me Li Feng i njen muž posetili, Li Feng podsetila me je na davni zajednički čas sa grupom petogodišnje dece. Većina kineske dece ima engleske nadimke.

Strani učitelj uglavnom nikada ne sazna kako se učenici zaista zovu, što mi je bilo čudno još od prvog časa koji sam održao u Kini.

 

Tako sam jednom prilikom, u okviru vežbe na času, pitao svoje učenike kako se zovu. Jedno po jedno dete odgovaralo je, a onda sam ih iznenadio interesujući se za njihova kineska imena. Pitanje je unelo posebno uzbuđenje u učionicu. Deca su se nadvikivala, ustajala sa svojih stoličica, bacala​ mi se oko vrata ne bih li dobro čuo i upamtio njihova imena. Tong Tzua, Xin Li, Liu Bao, Jing Tiao…

 

Tokom noći pred put, nakon što su Li Feng i njen muž otišli, dugo sam razmišljao o ovoj lekciji. Dirljiva uspomena na jedan od najemotivnijih časova pratila me je, dok sam se selio iz grada u grad, provodeći sate u vozovima, ne bih li konačno uhvatio​ let za kući. Šta će mi ta imena značiti jednog dana i kako će me moji đaci pamtiti, ako me se nekada uopšte sete? U kakve će ljude izrasti? Čime će se baviti?

 

***

 

Kina je zemlja nemilosrdne prošlosti i ne puno milosrdnije sadašnjosti. Svaka zemlja na svetu ljudi su koje srećemo: mali ljudi, neprimetni, tek slučajni prolaznici. Moja Kina, između ostalih, bili su Wang Cong, Li Feng i Tong Ming Yang.

 

Baš njih troje imaju još nešto zajedničko. Rođeni su poslednjih godina osamdesetih. Mlađa su ili, pak, najmlađa deca svojih roditelja. Svojim roditeljima nisu se tek omakli​ ​. Njihovi roditelji znali su u šta su se upuštali rađanjem više od jednog deteta. Nisu oni bili samo odjek nesmotrenog bračnog užitka, usput okončanog porođajnim mukama. Wang Cong, Li Feng i Tong Ming Yang bili su željena deca, a sudbina​ ​ željenog deteta svuda na svetu je da postane čestit čovek.

 

S Kinom nema sredine. Ona se ili voli ili prezire. U životu je teško objasniti zašto volimo, dok je prezir uglavnom lakše opravdati. Kina je surova zemlja, ali negde duboko iza te surovosti, poput krika, provejava emocija i ljudskost. Ne umem to da dokučim, pa me je možda baš taj nespojivi vrtlog surovog, emotivnog i ljudskog zaljubio u Kinu.

 

Izgubio sam nadu da ću ikada više videti Yanbian i svoje učenike. Možda tek neke samo u snovima. Izgubio sam nadu da ću ikada više šetati ulicama kojima odzvanja zvuk kineskog i korejskog na tren protkanih ruskim. Izgubio sam nadu da ću ikada više zagrliti Li Feng, njenog muža i Tong Ming Yang. Daleko je Kina, jednako daleko kao što je bila nekad. Možda će mi zauvek ostati dalekom, iako sada znam da je jednom u ovom životu bila to moja zemlja. Jednom pod ovim suncem i na ovom tlu bio sam njihov i oni su bili moji.



 
U toku je prijavljivanje za ispite HSK i HSKK, koji će se održati u nedelju, 6. decembra 2020. godine.

 
Prijavljivanje se zatvara u petak 30. oktobra tekuće godine.
 

 

 

 
 
 
 

 
 

 
 

Prijavite se za newsletter ______________________________

Kineski jezik i kultura ______________________________